Pravo idemo, ali padamo

Nekako počinje da me nervira ovaj period BusPlusa i Olimpijade. Svaki put kad podignete poklopac vaše wc šolje imate realnu opasnost da će izleteti neka vest o pomenutim temama. Pokušavajući da se malo izolujem od tog ludila i da nađem mir, pustio sam dobre, stare Partibrejkerse. Onda sam se setio da sam pre par godina imao tu neobičnu čast da pričam sa Canetom. Pokušali smo da jedan časopis koji nosi naziv "Bogoslovsko bratstvo" izvučemo iz njegove dotadašnje agonije, tema kojima se bavi i da ljudima donesemo nešto novo. Uglavnom su se tu ubacivala neka dosadna štiva, pouke, fazoni koji više nisu zanimljivi ni pobožnim bakicama što dolaze nedeljom u Crkvu. Hteli smo da nađemo nešto zanimljivo za svakoga ko čita , a da ostanemo u okvirima samog časopisa.

I počelo je...nismo uzeli intervju od nekog od poznatijih ljudi iz Crkve, već smo probali da dođemo do Caneta iz Partibrejkersa. Kad smo se čuli rekao mi je da ima frku sa sinom u vrtiću  i da će mi se javiti kasnije. Kontao sam da je to standardan fazon poznatih da odjebu neki anonimni časopis. Gle čuda, posle dva sata zvoni telefon, dobro poznat glas sa druge strane želi da obavimo taj intervju...

Pošto nismo bili ozbiljan medij, nismo imali ništa osim dva računara, jaku volju i optimizam, a Cane je bio kilometrima daleko od nas, odlučili smo da snimimo razgovor, pa da posle prekucamo sve to. I bilo je sve to u početku jako trnovito i nezgodno sa komentarima: "Manite se toga, ništa se ne može promeniti..." Posle razgovora sa njim dobio sam neverovatnu želju da nešto uradim, napravim i promenim. U nadi da će tako i na vas koji ovo čitate uticati, prenosim vam ceo intervju:

1. Zanima nas šta je uticalo na Vas da počnete da se bavite muzikom i gde su ti počeci Vašeg aktivnog bavljenja muzikom? Ja sam počeo da se bavim muzikom jako rano, sa petnaest  godina. Imao sam potrebu da nešto kažem, šta osećam, šta mislim. Jedina mogućnost za tako nešto u muzici jeste neki punk i r'n'r. Mi smo tada živeli u drugačijem vremenu, sistemu koji je nametao nešto svoje, što nema veze sa mozgom. Jednom te uče, drugo rade, a treće osećaš. U stvarnom životu je nešto sasvim drugačije. I tu je taj duh vremena, ne znaš šta te čeka, ali je nešto izašlo iz tebe. 

2. Koja je tajna vašeg uspešnog bavljenja muzikom, aktivni ste već dugi niz godina na sceni?

Kad tražiš nešto istinito toliki niz godina, shvatiš da nisi sam na ostrvu. Onda, uvek imam neki razlog za bavljenje muzikom: slavljenje života, optimizam, ljubav, pronalaženje nekih skrivenih stvari koje i nisu tako daleko ako se dovoljno trudimo. Čovek prolazi pored njih velikom brzinom i ne primećuje ih, te neke lepe stvari koje se tu dešavaju. Malo mi je baš bezveze kako ljudi pronalaze neka mesta koja nisu dobra, a ne trude se da prepoznaju toliko dobrih stvari koje su tu oko nas.

3.Vašim nastupima, muzikom i tekstovima donosite nešto novo, nešto za čime svi čeznemo, a  ne možemo da dokučimo. Gde nalazite inspiraciju za takve tekstove? Mislim da postoji nešto više od pohvala i hvalisanja. Meni to lično nije bitno. Važno je da ne damo da nas samelje stvarnost koja melje, donosi nešto svoje i nema baš nešto sluha za potrebe ljudi. Mnogo je kukavičluka u svetu, a kukavičluk  ne traži neki boljitak i napredak. Nema veze s mozgom.  Jednostavno, muzika koju volim jesu punk i r'n'r. To nije samo neka buka, sirova snaga i udaranje, to je emocija, učestvovanje svih , i onih gore i onih dole, promene neke energije,  promena svega, učestvovanje. Ne treba meni niko da se klanja. Nisam ja ničiji idol. Neću da u meni nađe sve! Bitno mi je da ljudi posle svirke odu srećni i zadovoljni. 

4. Vaš poslednji album nosi naziv "Sloboda ili ništa". Šta za vas predstavlja sloboda? Mi možemo da sanjamo o njoj. Nekada je stvarno tek toliko da kada je postaneš svestan, ona nestane. Čovek hoće sigurnost. Čovek hoće da se brine neko o njemu. Čovek ne živi sam, živi u zajednici. Oseća pripadnost nečemu. Hoće da se zbije u gomilu. Onaj ko je vuk samotnjak ne može da prosperira. Svaki čovek traži sebi društvo. Svaka polovina traži svoju polovinu da bi kasnije osnovali porodicu. Ljudi, da bi preživeli, treba da se reprodukuju da bi mogli da zahvale nebesima, da kažem Bogu, što nas održava ovakvim kakvi jesmo, grešni i pokvareni. 

5.Jednom prilim ste izjavili da je "život bez Boga bljutav". Koje mesto u Vašem životu zauzima vera u Boga? To su neke lične stvari. Ako verujem, verujem u nešto. Želiš da veruješ u najbolje, najkvalitetnije, najlepše stvari ili hoćeš da veruješ u nešto trenutno. Možeš da veruješ da bi dobro živeo, da ne bi imao strah od smrti u vremenu dok živimo na zemlji. Pola života smo već prošli i druga polovina je brža od prve. Dok se ti uspeš tamo, uspon ti traje do tamo 33-35 godina i onda sve ide brže dole. To su neke prirodne stvari. Naći zadovoljstvo u svemu tome. Ne videti samo jednu stranu života. Objasniti sebi. Jer dugo godina, dugo vremena čovek ne veruje u Boga. Imamo mi filozofiju, antiku i to, ali sve to ne pije vodu, propada pred našim očima. A opet, ljudi traže  od Boga da bude dobar prema njima. Neće da imaju odgovornost za svoje postupke i za svoj život. Neće ljudi da razmišljaju o svemu tome, da imaju odgovornost. Ali dobro, to je ljudska prelest. Bog oprosti, sve to kajanje i nemam pojma...ali sve je to negde u našoj duši. Treba nam neka zaštita, ali ne u smislu "uzmi oružje i brani se", nego nešto drugačije. Možeš da radiš sve, ali ti nije sve na korist. Nego, da skratim, da ne davim više ljude, čovek više veruje svojom nego Božijom voljom. 

6.Koja je vaša poruka mladima koji se nalaze na raskrsnicama života, kako da izaberu pravi put, onaj koji ih neće odvesti u propast? Neka se usmeravaju prema svojoj nekoj savesti. Neka slušaju, neka se pomire sami sa sobom, i biće bolji đaci, studenti.Da su spremni da plate, jer život je trnovit. Ja nikada nisam razmišljao o tome da ne mogu. Treba ići napred, pa šta ti Bog da. U principu, uvek je tu pitanje: da li je ljudska dvoličnost ili Božanska troličnost ono što ćeš da izabereš u životu? Ali, treba uvek da platiš, iako neće uvek doći zasluga za sve to. Zadovoljstvo je kad možeš na miru da spavaš, da živiš . Zadovoljstvo je naći svoj mir. Ja vidim u sebi srećnog života. To je najbolja misao. Ako možeš da se držiš svega toga-Bog i molitva, onda nema problema. Nismo mi uvek na nivou priče. Pravo idemo, ali padamo. Bitan je taj pravac.

7. Već ste održali koncert u Foči. Da li planirate da nas ponovo posetite?  Samo nas zovite i mi dolazimo. Imamo tu dosta drugara. Dolazili smo i na rafting. Gde god možemo, mi ćemo ići. Jer, tamo gde ja živim ne mogu da pijem vodu iz česme, a u Foči se napijem vode. Dobro mi je kod vas. Osećam se kao čovek. Mogu da se probudim u 7 ujutru i da sam odmoran. U poređenju sa mestom gde živim "rajska hladovina i paklena vrućina." Nije sve na nama. Jedino što mogu jeste da uputim na Boga. Sad, ako hoćete prihvatite Ga. Ako ne želite-vaša stvar. 

Tu je razgovor završen i ja sam bio prilično zatečen. Negde po glavi mi se motalo šta mi je Cane  pričao i to je izašlo iz okvira nekog intervjua. Pomislio sam da sam imao pravu životnu lekciju. Da sam dobio podršku za ono što radim i da tek treba da počnem nešto da radim. Slučajno sam se setio ovog intervjua i uspeo da ga pronađem posle toliko godina. Nadam se da će i na vas koji čitate ove redove neke reči ostaviti dovoljan utisak da se malo mrdnete i promenite nešto. I još jednom želim da se zahvalim profesoru Nikoli  i ostalim ljudima sa kojima sam zajedno pogurao celu ovu stvar. Tada je to izgledalo kao mala promena, danas je za mene to nešto veliko. Đaci sa profesorima obično imaju neki tmuran i odnos sa zaborav, ali ja se zaista ponosim što su mi neki ljudi predavali i što sam imao čast da ih slušam. To dođe nekako kasnije, čovek u školi ne kapira neke stvari. Danas mi mnoge stvari dolaze na mesto i ono što su mi tad govorili. Inače, profesor Nikola je "glavni krivac" što vodim ovaj blog, jer me "naterao" da ga napravim, da ne budem više lenčuga i da nešto pišem kad mi je već Bog dao taj talenat.