Bistriji ili tuplji čovek biva kad

Autor bloga u sasvim prosečnom danu

Ljudi znaju provesti ceo život, a da im jedina toplota bude radijator ili ćebe. Izgubljeni u očekivanjima i mogućnostima, ljudi se tako brzo ohlade i odbace život. Postaju živi mrtvaci. Znam neke koji su umrli bez opela i nisu dva metra ispod zemlje. Tu sam i ja negde, između živih i mrtvih. Ni mene nije zaobišla ta čaša. Ali ja, eto, još se trudim da budem živ u pravom smislu te reči.

Još mi sreću pričinjava dete koje nosi majka niz ulicu ispred mene. To nepoznato dete, to nevino lice, taj lepi osmeh i ta mala ručica koja mi mahne. I onda mi pokaže da ćutim. I ja mahnem i nasmejem se. I kažem:hvala ti dete.  Puno je motivatora i govora izrečenih, ali dok čovek sam u sebi ne pronađe motiv, nema  mu spasa. A kad to pronađe, mora onda da nauči da živi bez motiva. Da mu ništa ne treba da bi se osećao živo i dobro. Da u svemu uživa, da ga ništa ne može oboriti više.

Siromašni su i ubogi ljudi oni koje ništa nije pokosilo. Oni koji nisu patili. Oni koji nisu osetili gorčinu i bili poniženi. Ko nije bio bedan čovek nikada neće moći biti srećan čovek. Ali kad čoveka zadesi ta beda i patnja ne treba da ostane dole. Treba da se izdigne, da gura dalje. Prvo da pronalazi motive u malim stvarima, a onda da živi bez motiva. Prođu patnje, prođu i ljubavi. Dođu samoće, dođu tuge. Dođu noći bola, straha, pića. Ali i to prođe.

I te noći pomešane vinom, dimom, emocijom i patnjom su me puno naučile. Prvo su me spustile do najnižih grana i napravile od mene bednika, pa me izdigle iznad svih ljudi. Jer sam odlučio da životu pokažem zube. Da mu pokažem da ne mora biti kako on kaže, već da se i ja nešto pitam. To nije put ka anarhiji, to je put ka sebi. Najteži i najduži put. Mi smo uvek tu negde, ali ceo život bežimo od sebe. I ceo život se jurimo.

Apsurdno, ali istinito. Sve će čovek bitke dobiti, učiniti i nemoguće, ali će teško savladati sebe. Tu bitku kad dobiješ, kad pobediš sebe, onda počinješ da živiš. Onda si pronašao sebe. Ne treba ti svrha na ovoj planeti. Ni misiji. Ti si već tu. Ne razmišljaš šta je bilo i šta će biti. Razmišljaš šta si sad. I voliš sebe. I želiš sebi najbolje. I onda ćeš to nesvesno preneti i na druge.

Ne govorim ti ovo da bi se ugledao na mene. Ovo slovo je moje, ova rečenica je moja, ovaj blog je moj. Deo mene. Govorim ti da pronađeš sebe, svoje slovo, svoju rečenicu. A kad pronađeš sebe izgubi se u sebi. Učini sebe zanimljiv, život će morati da bude isti takav. Jer si iznad života. Jer si iznad svega. I radi sve. I živi. I glupiraj se.To si ti.