Dan od 25 sati
Probudio se sam u krevetu, napolju je rominjala kiša. Anja se izvukla da
nije ni primetio, nije čak ni poljubac osetio kad je odlazila. A možda ga nije
ni poljubila. Ljudi imaju taj običaj da piju kafu ujutru, ali Zumbul se nikada
nije utapao u mase, pa tako je bio slučaj i sa tim običajom. Umesto kafe, skoro
svako jutro je pio uvek pola čaše vode i uvek na balkonu. Nije znao zašto, ni
kada je tačno počeo taj ritual, ali ga je svako jutro iznova ponavljao.
Vikend je značio za njega dva slobodna dana, ali nekada i dva jako
prazna i dosadna dana. Koliko mu je posao bio opterećenje, toliko je mrzeo dane
kad nije na poslu jer nije znao šta da radi. A takvi dani su mu bili najduži i
bili su mač sa dve oštrice. Iz dosade je radio najzabavnije i najgore stvari.
Nikada nije znao šta ga čeka na kraju takvog dana.
Odlučio je da se predveče spusti do lokalne kladionice i pokuša da uzme
neki dinar na klađenju uživo. Nije išlo. Taman kad je ostao bez para i krenuo
kući da „odrobija“ preostalih par sati dosadnog dana, osetio je ruku na ramenu.
-Mali, ajde ispred na minut – reče mu dobro poznat glas.
Bio je to Milanov glas, čoveka koji je u kraju poznat po mutnim
poslovima. Niko tačno nije znao čime se bavi i kakvi su to mutni poslovi, ali
svi su znali da ne zarađuje tako veliki novac pošteno. I nije imao neko od
klasičnih lokalno-mafijaških imena ili nadimaka, svi su ga zvali Milan.
Dobio je predlog da vikendom čuva jedan lokal, a Milan mu je obećao dve
hiljade dinara po noći. Zumbul je bio u periodu kada mu je novac bio neophodan,
a ovo se činilo kao dobra prilika da zaradi dodatno i ubije te dosadne dane.
I šta bi moglo da pođe po zlu? Treba par sati da stoji na vratima nekog
lokala, glumi ozbiljnog lika, ostane trezan i pretresa pijane klince.
Otišli su odmah do lokala koji se zvao „Aleksandrija“. Odmah je počeo da
radi, ali i da se nervira. Gledao je svu tu omladinu kojoj pripada kako,
zapravo, propada. Došli su da potroše pare koje su njihovi roditelji štedeli ko
zna koliko dana. Mislili su da su veoma važni, a zaboravljali činjenicu da će
doručkovati paštetu kad se probude sutradan.
I taman dok je mučio svoj mozak mislima o stanju u društvi i omladini,
osetio je tup udarac u predelu vrata. Pao je na zemlju kao pokošen. Probudio se
posle određenog vremena na kolenima. Pored njega je klečao Milan i još jedan
kolega koga se seća od te noći.
Čuo je glasove i buku, ali nije mogao da odreaguje. Spominjali su novac
i drogu. Ništa mu nije bilo jasno. Opet je osetio udarac. I još jedan. Opet su
mu se zatvorile oči.
Dobro jutro nikome
Probudio se u bolničkom krevetu. Kad je pokušao da se pomeri osetio je
jak bol u predelu stomaka i grudi. Žena u belom mu je poželela dobro jutro i
saopštila da ga čekaju policajci. U sobu je ušetao žgoljavi čovek sa kožnim
kaputom. Predstavio se kao inspektor Krunić.
- - Branislave,
da odmah pređemo na stvar. Pronađeni ste skladištu sa dva leša. Jeste li vi
ubili te ljude?
Opet je osetio bol u stomaku i grudima, ali ovaj
put ne od uboja.
Pitanje ga je preseklo kao mač. Odmahnuo je glavom, jer kad je
pokušao da otvori usta cela vilica mu je trnula. Inspektor Krunić je nastavio sa
pitanjima.
-Znate li onda ko je to učinio? Niste mogli da
budete u društvu dva, od ranije poznata policiji, čoveka koji su pronađeni
mrtvi, a da ne znate ništa. Bolje je po vas da krenete odmah da pričate šta se
desilo.
Poslednjim atomima snage uspeo je da ispriča
svoju verziju događaja, ali po grimasama lica inspektora Krunića bilo je jasno
da mu ne veruju ni reč. Ostavili su ga i
rekli da će opet doći sutra.
Bilo mu je jasno da je osumnjičen za ubistva, a
da je poprilično siguran da ih nije počinio. Ali kako to da dokaže kad se skoro
ničega ne seća od udarca ispred „Aleksandrije“. Ne seća se ni lica koje ga je
udarilo jer je dobio udarac s leđa. Kroz glavu mu je prolazilo milion ideja i
informacija.
Uzdao se u to da je neko morao da vidi šta se
odigralo ispred lokala i da će posvedočiti da je nevin. Ili ipak neće? Kako su
sati prolazili, bio je sve sigurniji da su mu male šanse da se izvuče iz
problema u koji je upao zbog obećane dve hiljade dinara. A samo je hteo da radi
pošteno.
Odlučio je da pobegne. Znao je da u ovakvim
situacijama nije ni blizu kao u holivudskim filmovima. Nije bilo policajca
ispred sobe, bolnica nije imala kamere. Ono što ga je više mučilo, to je bol
koji je osećao u stomaku i grudima. Ali morao je da krene.
Prvo je otišao do toaleta, a onda posle nekoliko
koraka, obučen u svoje odele koje je našao na kredencu pored kreveta, išetao iz
bolnice. Nije znao ni kuda ide ni da li će uopšte negde stići u takvom stanju.
Uzeo je telefon od slučajnog prolaznika i pozvao Anju. Rekao joj je da odmah
moraju da se vide.
Quo vadis, Zumbule?
Našli su se u parku kod Hrama Svetog Save.
Ukratko joj je ispričao šta mu se sve desilo kako je ona otišla, a ona je
mislili da sanja.
-Eto, vidiš. Čim te nema pored mene upadam u
sranja. Moraš da budeš uz mene. Moram da bežim. Misle da sam ubio dva čoveka.
-Ti si lud, sad ću da zovem policiju – rekla mu
je Anja uplašenim glasom.
Stegao je jako oko struka i poljubio. Znala je da
on nikada ne bi mogao da ubije bilo koga. Dogovorili su se odmah da pobegnu iz
Beograda. Ne bi Anja tako lako pristala da joj nije bilo preko glave
maltretiranja od strane Žike i mušterija kojima je prodavala svoje telo.
Ljubav je, ipak, bila presudna. Razbuktao se
veliki plamen između njih dvoje. Nije mislila ni na sestru, ni da li će ih
uhvatiti kako beže. Želela je samo da bude uz njega. On se previjao od bolova.
-Kuda idemo Zumbule? – bilo je logično pitanje
koje je dobio od žene koju voli.
- Idemo prvo kod mene po pasoš, a onda kod tebe.
Moramo skupiti sve pare koje imamo i otići daleko – zvučao je pribrano.
Anja je poljubila sestru koja je spavala i
ostavila joj kratku poruku da je morala da ode i da će joj se javiti čim bude
mogla. Nije mogao da ode iz Beograda, a da ne vidi oca kome je svaki dan mogao
biti poslednji u životu. Ipak, nije otišao, jer je znao da bi mu trebali sati
da mu objasni šta se desilo prethodnog dana, a vreme nije bilo njegov saveznik.
Otišli su na železničku stanicu i kupili karte za
Bar. Voz je polazio u 21 čas. Stopili su se sa masom spuštenih i tužnih pogleda
i krenuli put Crne Gore. Zaspao je odmah čim su krenuli. Anja mu je držala
glavu u krilu i mazila ga oko masnica.
Ujutru su stigli u Bar i odlučili da se raspitaju
kako mogu da stignu do Italije. U novinama ništa nije pisalo o njemu i
dvostrukom ubistvu koje se desilo u Beogradu. Ubrzo su uspeli da nađu vezu za
Bar brodom koji je kretao za nekoliko sati.
Anja je imala dosta novca kod sebe, pa su bili
bezbrižni. Imali su strah od policije i ljudi na ulici, svaki trenutak je
očekivao da će mu neko prići i staviti lisice na ruke. Međutim, to se nije desilo
ni kad su se ukrcali na brod. Osetio je novi život. Život koji je želeo jako
dugo, a nije mogao da ga ostvari. Želeo je da pobegne daleko od svih sranja i
bude pored žene koju voli, daleko od Srbije, daleko od svega što ga je mučilo.
Sranje mu je pomoglo u tome. Kroz glavu mu je prolazilo koliko je dobro sve to
loše što mu se desilo. Jer da nije bilo toga nikada ne bi reagovao tako
ekspresno. Pitao se da li je Anja bila svesna onoga što čini. A ona se smeškala
dok joj je vetar mrsio kosu. Izgledali su srećno. Gledali su mesečinu kako se
pretapa u vodi, a onda umesto izliva lepih reči, odlučili su da odu u sobu.
Imali su najprljaviji seks do sada.
On je jaukao od bolova, ali nije želeo da stane.
Ulazio je sve jače u nju, a njihovi uzdasi su se pretvarali u divlje jauke.
Osećao je život, osećao je njene bradavice između svojih prstiju. Osećao se kao
čovek.
Glasno ćutanje
Ono na šta nisu računali kad su se odlučili na
put u Italiju bilo je nepoznavanje jezika. Nisu znali ni engleski, tek poneku
reč, a kamoli italijanski. Kao da je polako počeo da ih udara šamar realnosti i
vraća iz sveta ljubavi u svet u kome se nalaze. Nekako su uspeli da se
sporazumeju da kupe hranu i nađu smeštaj, ali bili su svesni da tih par stotina
evra koje imaju neće puno da im potraje.
Predveče su odlučili da obiđu grad. Bazilika
Svetog Nikole svetlela je pred njima. Ogromni beli zidovi činili su ov
građevinu velelepnom. Bazilika je bila otvorena, pa su odlučili da je razgledaju
iznutra. Zumbul je odlučio da zatraži pomoć svetitelja po kome bazilika nosi
ime i čije mošti tu počivaju, ali nije mogao da se seti nijedne molitve.
- - Sveti
Nikola...ja ne znam kako se ovo radi...ali eto, ako bi mogao da nam pomogneš nekako...ti
i Bog znate da nikoga nisam ubio... – mrmljao je pokušavajući da sklopi reči
molitve.
- - Srpski? Da
li je moguće? Šta vas je nateralo ovamo deco moja? – preseče ih glas koji je
dolazio iz mračnog dela bazilike.
Nije to bio glas Svetog Nikole, već starog crkvenjaka Petra. On je bio
član ugledne porodice iz Pridvorice ( kod Ivanjice) lojalne kralju, a onda su
morali da beže kada je i kralj pobegao. Njegovi su se potucali po Engleskoj, a
onda je Petar igrom slučaja završio u Italiji. Promenio je i veru i odlučio da
služi bogu.
Veru je promenio ne iz ličnih ubeđenja, već zato što nije mogao da se
vrati u Srbiju, a morao je od nečega da živi u Italiji. U jednom katoličkom
manastiru pored Barija su ga prihvatili i davali mu hranu i prenoćište, a on je
obrađivao imanje.
Vremenom je Petar postao poznat po dobrim vrlinama i postavljen je za
crkvenjaka u bazilici Svetog Nikole. Skoro da je i zaboravio srpski. A onda je
pred sobom video dvoje mladih koji se mole Svetom Nikoli na srpskom. Ne zna ko
je više bio iznenađen, oni što neko u toj zemlji razume šta pričaju, ili on
kome su se odmah vratile bolne uspomene na otadžbinu i kobnu sudbinu njegove
porodice.
Nije Zumbul previše verovao u čuda, ali ovo koje se desilo samo par
sekundi posle njegove šture molitve nateralo ga je na razmišljanje.
Razmišljanje je prekinuo Petar koji je doneo toplu supu. Sedeli su u malenoj
trpezariji u kući pored bazilike i pričali jedni drugima svoje sudbine.
Šta god je spojilo ove ljude, delovalo je kao na filmu. Više nije bilo
bitno da li je to bog, sudbina, slučajnost ili nešto četvrto, oni su se osećali
povezano. I razumeli su jedni druge. Samo, u prostoriji ih nije bilo troje,
nego četvoro. Anja je nosila novi život u sebi i spremala se da saopšti Zumbulu
da nije abortirala.
Nastaviće se...