Smećar i kurva (četvrti deo)

Napomena: Ko prvi put čita, ovde se nalaze prvi, drugi i treći deo.

Dan od 25 sati

Probudio se sam u krevetu, napolju je rominjala kiša. Anja se izvukla da nije ni primetio, nije čak ni poljubac osetio kad je odlazila. A možda ga nije ni poljubila. Ljudi imaju taj običaj da piju kafu ujutru, ali Zumbul se nikada nije utapao u mase, pa tako je bio slučaj i sa tim običajom. Umesto kafe, skoro svako jutro je pio uvek pola čaše vode i uvek na balkonu. Nije znao zašto, ni kada je tačno počeo taj ritual, ali ga je svako jutro iznova ponavljao.

Vikend je značio za njega dva slobodna dana, ali nekada i dva jako prazna i dosadna dana. Koliko mu je posao bio opterećenje, toliko je mrzeo dane kad nije na poslu jer nije znao šta da radi. A takvi dani su mu bili najduži i bili su mač sa dve oštrice. Iz dosade je radio najzabavnije i najgore stvari. Nikada nije znao šta ga čeka na kraju takvog dana.

Odlučio je da se predveče spusti do lokalne kladionice i pokuša da uzme neki dinar na klađenju uživo. Nije išlo. Taman kad je ostao bez para i krenuo kući da „odrobija“ preostalih par sati dosadnog dana, osetio je ruku na ramenu.

-Mali, ajde ispred na minut – reče mu dobro poznat glas.

Bio je to Milanov glas, čoveka koji je u kraju poznat po mutnim poslovima. Niko tačno nije znao čime se bavi i kakvi su to mutni poslovi, ali svi su znali da ne zarađuje tako veliki novac pošteno. I nije imao neko od klasičnih lokalno-mafijaških imena ili nadimaka, svi su ga zvali Milan.

Dobio je predlog da vikendom čuva jedan lokal, a Milan mu je obećao dve hiljade dinara po noći. Zumbul je bio u periodu kada mu je novac bio neophodan, a ovo se činilo kao dobra prilika da zaradi dodatno i ubije te dosadne dane.

I šta bi moglo da pođe po zlu? Treba par sati da stoji na vratima nekog lokala, glumi ozbiljnog lika, ostane trezan i pretresa pijane klince.

Otišli su odmah do lokala koji se zvao „Aleksandrija“. Odmah je počeo da radi, ali i da se nervira. Gledao je svu tu omladinu kojoj pripada kako, zapravo, propada. Došli su da potroše pare koje su njihovi roditelji štedeli ko zna koliko dana. Mislili su da su veoma važni, a zaboravljali činjenicu da će doručkovati paštetu kad se probude sutradan.

I taman dok je mučio svoj mozak mislima o stanju u društvi i omladini, osetio je tup udarac u predelu vrata. Pao je na zemlju kao pokošen. Probudio se posle određenog vremena na kolenima. Pored njega je klečao Milan i još jedan kolega koga se seća od te noći.

Čuo je glasove i buku, ali nije mogao da odreaguje. Spominjali su novac i drogu. Ništa mu nije bilo jasno. Opet je osetio udarac. I još jedan. Opet su mu se zatvorile oči.

Dobro jutro nikome

Probudio se u bolničkom krevetu. Kad je pokušao da se pomeri osetio je jak bol u predelu stomaka i grudi. Žena u belom mu je poželela dobro jutro i saopštila da ga čekaju policajci. U sobu je ušetao žgoljavi čovek sa kožnim kaputom. Predstavio se kao inspektor Krunić.

-         -  Branislave, da odmah pređemo na stvar. Pronađeni ste skladištu sa dva leša. Jeste li vi ubili te ljude?

Opet je osetio bol u stomaku i grudima, ali ovaj put ne od uboja. 

Pitanje ga je preseklo kao mač. Odmahnuo je glavom, jer kad je pokušao da otvori usta cela vilica mu je trnula. Inspektor Krunić je nastavio sa pitanjima.

-Znate li onda ko je to učinio? Niste mogli da budete u društvu dva, od ranije poznata policiji, čoveka koji su pronađeni mrtvi, a da ne znate ništa. Bolje je po vas da krenete odmah da pričate šta se desilo.

Poslednjim atomima snage uspeo je da ispriča svoju verziju događaja, ali po grimasama lica inspektora Krunića bilo je jasno da mu ne veruju ni reč.  Ostavili su ga i rekli da će opet doći sutra.

Bilo mu je jasno da je osumnjičen za ubistva, a da je poprilično siguran da ih nije počinio. Ali kako to da dokaže kad se skoro ničega ne seća od udarca ispred „Aleksandrije“. Ne seća se ni lica koje ga je udarilo jer je dobio udarac s leđa. Kroz glavu mu je prolazilo milion ideja i informacija.

Uzdao se u to da je neko morao da vidi šta se odigralo ispred lokala i da će posvedočiti da je nevin. Ili ipak neće? Kako su sati prolazili, bio je sve sigurniji da su mu male šanse da se izvuče iz problema u koji je upao zbog obećane dve hiljade dinara. A samo je hteo da radi pošteno.

Odlučio je da pobegne. Znao je da u ovakvim situacijama nije ni blizu kao u holivudskim filmovima. Nije bilo policajca ispred sobe, bolnica nije imala kamere. Ono što ga je više mučilo, to je bol koji je osećao u stomaku i grudima. Ali morao je da krene.

Prvo je otišao do toaleta, a onda posle nekoliko koraka, obučen u svoje odele koje je našao na kredencu pored kreveta, išetao iz bolnice. Nije znao ni kuda ide ni da li će uopšte negde stići u takvom stanju. Uzeo je telefon od slučajnog prolaznika i pozvao Anju. Rekao joj je da odmah moraju da se vide.

Quo vadis, Zumbule?

Našli su se u parku kod Hrama Svetog Save. Ukratko joj je ispričao šta mu se sve desilo kako je ona otišla, a ona je mislili da sanja.

-Eto, vidiš. Čim te nema pored mene upadam u sranja. Moraš da budeš uz mene. Moram da bežim. Misle da sam ubio dva čoveka.

-Ti si lud, sad ću da zovem policiju – rekla mu je Anja uplašenim glasom.

Stegao je jako oko struka i poljubio. Znala je da on nikada ne bi mogao da ubije bilo koga. Dogovorili su se odmah da pobegnu iz Beograda. Ne bi Anja tako lako pristala da joj nije bilo preko glave maltretiranja od strane Žike i mušterija kojima je prodavala svoje telo.

Ljubav je, ipak, bila presudna. Razbuktao se veliki plamen između njih dvoje. Nije mislila ni na sestru, ni da li će ih uhvatiti kako beže. Želela je samo da bude uz njega. On se previjao od bolova.

-Kuda idemo Zumbule? – bilo je logično pitanje koje je dobio od žene koju voli.

- Idemo prvo kod mene po pasoš, a onda kod tebe. Moramo skupiti sve pare koje imamo i otići daleko – zvučao je pribrano.

Anja je poljubila sestru koja je spavala i ostavila joj kratku poruku da je morala da ode i da će joj se javiti čim bude mogla. Nije mogao da ode iz Beograda, a da ne vidi oca kome je svaki dan mogao biti poslednji u životu. Ipak, nije otišao, jer je znao da bi mu trebali sati da mu objasni šta se desilo prethodnog dana, a vreme nije bilo njegov saveznik.

Otišli su na železničku stanicu i kupili karte za Bar. Voz je polazio u 21 čas. Stopili su se sa masom spuštenih i tužnih pogleda i krenuli put Crne Gore. Zaspao je odmah čim su krenuli. Anja mu je držala glavu u krilu i mazila ga oko masnica.

Ujutru su stigli u Bar i odlučili da se raspitaju kako mogu da stignu do Italije. U novinama ništa nije pisalo o njemu i dvostrukom ubistvu koje se desilo u Beogradu. Ubrzo su uspeli da nađu vezu za Bar brodom koji je kretao za nekoliko sati.

Anja je imala dosta novca kod sebe, pa su bili bezbrižni. Imali su strah od policije i ljudi na ulici, svaki trenutak je očekivao da će mu neko prići i staviti lisice na ruke. Međutim, to se nije desilo ni kad su se ukrcali na brod. Osetio je novi život. Život koji je želeo jako dugo, a nije mogao da ga ostvari. Želeo je da pobegne daleko od svih sranja i bude pored žene koju voli, daleko od Srbije, daleko od svega što ga je mučilo. Sranje mu je pomoglo u tome. Kroz glavu mu je prolazilo koliko je dobro sve to loše što mu se desilo. Jer da nije bilo toga nikada ne bi reagovao tako ekspresno. Pitao se da li je Anja bila svesna onoga što čini. A ona se smeškala dok joj je vetar mrsio kosu. Izgledali su srećno. Gledali su mesečinu kako se pretapa u vodi, a onda umesto izliva lepih reči, odlučili su da odu u sobu. Imali su najprljaviji seks do sada.

On je jaukao od bolova, ali nije želeo da stane. Ulazio je sve jače u nju, a njihovi uzdasi su se pretvarali u divlje jauke. Osećao je život, osećao je njene bradavice između svojih prstiju. Osećao se kao čovek.

Glasno ćutanje

Ono na šta nisu računali kad su se odlučili na put u Italiju bilo je nepoznavanje jezika. Nisu znali ni engleski, tek poneku reč, a kamoli italijanski. Kao da je polako počeo da ih udara šamar realnosti i vraća iz sveta ljubavi u svet u kome se nalaze. Nekako su uspeli da se sporazumeju da kupe hranu i nađu smeštaj, ali bili su svesni da tih par stotina evra koje imaju neće puno da im potraje.

Predveče su odlučili da obiđu grad. Bazilika Svetog Nikole svetlela je pred njima. Ogromni beli zidovi činili su ov građevinu velelepnom. Bazilika je bila otvorena, pa su odlučili da je razgledaju iznutra. Zumbul je odlučio da zatraži pomoć svetitelja po kome bazilika nosi ime i čije mošti tu počivaju, ali nije mogao da se seti nijedne molitve.

-          - Sveti Nikola...ja ne znam kako se ovo radi...ali eto, ako bi mogao da nam pomogneš nekako...ti i Bog znate da nikoga nisam ubio... – mrmljao je pokušavajući da sklopi reči molitve.

-          - Srpski? Da li je moguće? Šta vas je nateralo ovamo deco moja? – preseče ih glas koji je dolazio iz mračnog dela bazilike.

Nije to bio glas Svetog Nikole, već starog crkvenjaka Petra. On je bio član ugledne porodice iz Pridvorice ( kod Ivanjice) lojalne kralju, a onda su morali da beže kada je i kralj pobegao. Njegovi su se potucali po Engleskoj, a onda je Petar igrom slučaja završio u Italiji. Promenio je i veru i odlučio da služi bogu.

Veru je promenio ne iz ličnih ubeđenja, već zato što nije mogao da se vrati u Srbiju, a morao je od nečega da živi u Italiji. U jednom katoličkom manastiru pored Barija su ga prihvatili i davali mu hranu i prenoćište, a on je obrađivao imanje.

Vremenom je Petar postao poznat po dobrim vrlinama i postavljen je za crkvenjaka u bazilici Svetog Nikole. Skoro da je i zaboravio srpski. A onda je pred sobom video dvoje mladih koji se mole Svetom Nikoli na srpskom. Ne zna ko je više bio iznenađen, oni što neko u toj zemlji razume šta pričaju, ili on kome su se odmah vratile bolne uspomene na otadžbinu i kobnu sudbinu njegove porodice.

Nije Zumbul previše verovao u čuda, ali ovo koje se desilo samo par sekundi posle njegove šture molitve nateralo ga je na razmišljanje. Razmišljanje je prekinuo Petar koji je doneo toplu supu. Sedeli su u malenoj trpezariji u kući pored bazilike i pričali jedni drugima svoje sudbine.

Šta god je spojilo ove ljude, delovalo je kao na filmu. Više nije bilo bitno da li je to bog, sudbina, slučajnost ili nešto četvrto, oni su se osećali povezano. I razumeli su jedni druge. Samo, u prostoriji ih nije bilo troje, nego četvoro. Anja je nosila novi život u sebi i spremala se da saopšti Zumbulu da nije abortirala.

Nastaviće se...