Baka Dušanka

Ovih dana nešto nisam raspoložen za priče o velikim stvarima, a držim se one da svaki događaj iz našeg života može biti jedna priča. Odlučio sam da se malo posvetim životu i običnim stvarima. Ljudi su sposobni da pričaju i pišu o svemu i svačemu, o onome što znaju i što ne znaju, o dalekim stvarima i događajima a tako retko o sebi i svom životu. Ceo život su tu, a ne vide sebe.  A život je tako pun priča i događaja, da je svako od nas jedna posebna knjiga. Svaki čovek je pisac i pesnik u sebi, samo to neki otkriju neki ne. 

Najviše  puta mi je postavljeno pitanje da li je moje ime nadimak. To je toliko počelo da me nervira da sam odlučio da bacim neki red o tome. Prilikom svakog upoznavanja kada se nekoj osobi predstavim dolazi to pitanje: " A da nisi možda Milorad ili Milovan pa te zovu Mićo?" Nisam, moje ime je Mićo. Nekima sam morao i ličnu kartu da dam na uvid da bi poverovali. Imaju ljudi običaj da mi kažu da je to ime i ružno. Ok, cenim iskrenost. 

Kontam da ime nije toliko često i da izgleda prilično neozbiljno, ali meni je drago. Sve oko tog imena desilo se jedne noći kada sam zaplakao  prvi put na ovom svetu  u Tuzlanskoj bolnici. Gde sam rođen tu je sve sirotinja, vuk je u nas domaća životinja.  Sve je mirisalo na barut, tenzija se, vele, osećala u vazduhu, rat je bio na pragu...u to vreme, krajem 1991. godine sam odlučio da dođem na ovaj svet i pokažem se u svojoj veličini(i širini kasnije). 

Kako to obično biva "u nas Srba", kada se rodi dete u porodici dolazi do većanja oko davanja imena. Taj običaj je bio prisutan i kod starih Jevreja, postoji i ona priča kako je Sveti Jovan dobio ime. Familija je većala i želela da mu da očevo ime, ali je stari Zaharija na tablici napisao "Jovan mu je ime." Nastao je haos, strine su protestvovale, tetke pretile kukom i motikom, a muškarce to nije ni zanimalo. Međutim, iako niko nema takvu ime u familiji, stari Zaharija je odlučno vodio borbu sa pomahnitalim strinama i tetkama i odlučio  da se njegov sin zove Jovan. 

Mama kaže da joj je bilo svejedno kako ću se zvati, bila je srećna što sam živ i zdrav, a baka Dušanka je imala tu neopisivu želju da sačuva uspomenu na svog dedu. Eto, bila takva vremena, muškarci i nisu baš bili neki džentlmeni, žene su obično služile kao pokretne mašine koje imaju pravo da ćute i rade, a mojoj baki je ostao u sećanju taj deda Mićo, veli da je bio čestit čovek, nikad ruku nije digao na ženu, domaćin u svakom pogledu.I dok je baka bila mala devojčica, deda Mićo je uvek branio i hranio.  I tako sam ja, malo klempavo stvorenje sa krupnim očima dobio ime Mićo.

Nije prošlo dugo, opalili su rafali, moralo je da se beži iz rodne grude. Kažu neki ljudi da nije bilo celog tog ludila i rata, mnogi od nas ne bi videli grad, već bi ceo život ostali na selu. Nije to toliko ni loše, ali eto, ja bih sad verovatno čuvao ovce na nekom proplanku umesto što pišem ovaj post. Pošto je stavila na mene taj teret da ceo život ljudima objašnjavam svoje ime, baka Dušanka me na svojim rukama iznela iz tada okupiranog sela. Preko brda, potoka, šuma, planina, probijala se kilometrima sa kolonom ostalih koji su bili krivi što su Srbi. 

Nije više bilo ni bitno što ih neko tera sa ognjišta, morala je glava da se spašava. Zajedno sa moja dva strica, nosila me hrabro na rukama i iznela na bezbednu teritoriju. Posle mi je pričala da je cela kolona mogla da izgine zbog mene. Naime, sakrili su se u jedan šumarak dok prođe odred protivničke vojske i ćutali kao zaliveni, samo se čuo moj smeh i plač. Drugi ljudi su tražili da me udave kako ne bi svi nastradali zbog mene, ali baka ne da nije pristala na tako nešto, nego je i ujela za ruku čoveka koji je probao da me otrgne iz njenog naručja. Nekako mi je to poslalo u životu kasnije i navika, da sjebem nešto onako nesvesno. 

Kako nas nema puno na svetu, trudim se da budem što uspešniji sa svojim imenom. Za sad su mi najjača konkurencija Mićo Mićić, gradonačelnik Bijeljine i poznati restoran Mićo Bradina. O ovom gradonačelniku sam načuo da je neki kul, ali neobrazovan lik. Raja zadovoljna, dala mu novi mandat, ne može mu ni Dodik ništa.  A restoran Mićo Bradina ima svoju priču. Smešten između Šapca i Loznice, nema kamiondžije iz stare Juge koji ga nije posetio, krkao prasetinu u njemu i bario konobarice. Danas u taj restoran navraćaju svi autobusi, tako da vam ne gine da ga nekad posetite ako idete kod rodbine u Bosnu. Dok su nas kao klince vodili po raznim jednodnevnim ekskurzijama, uvek smo odmarali kod Miće Bradina i tada sam osećao neku posebnu radost što se još nešto zove Mićo.   Pominje se Bradina i u mojoj omiljenoj pesmi "Balada o Pišonji i Žugi", ali nisam siguran da li je to to. Danas kada uđete na sajt restorana Mićo Bradina, dočeka vas "Svilen konac" pesma i njihova ponuda i istorija. Baš mi je kul što imaju i sajt, napreduju ljudi iz dana u dan. Nisu više mehana za kamiondžije, danas tu dolazi raja iz raznih društvenih slojeva, nema debelih konobarica i prosutog vinjaka po stolovima. Kontam kako bi mi leglo sad neko hladno pivo kod Miće Bradine, nisam bio odavno.

Pravo idemo, ali padamo

Nekako počinje da me nervira ovaj period BusPlusa i Olimpijade. Svaki put kad podignete poklopac vaše wc šolje imate realnu opasnost da će izleteti neka vest o pomenutim temama. Pokušavajući da se malo izolujem od tog ludila i da nađem mir, pustio sam dobre, stare Partibrejkerse. Onda sam se setio da sam pre par godina imao tu neobičnu čast da pričam sa Canetom. Pokušali smo da jedan časopis koji nosi naziv "Bogoslovsko bratstvo" izvučemo iz njegove dotadašnje agonije, tema kojima se bavi i da ljudima donesemo nešto novo. Uglavnom su se tu ubacivala neka dosadna štiva, pouke, fazoni koji više nisu zanimljivi ni pobožnim bakicama što dolaze nedeljom u Crkvu. Hteli smo da nađemo nešto zanimljivo za svakoga ko čita , a da ostanemo u okvirima samog časopisa.

I počelo je...nismo uzeli intervju od nekog od poznatijih ljudi iz Crkve, već smo probali da dođemo do Caneta iz Partibrejkersa. Kad smo se čuli rekao mi je da ima frku sa sinom u vrtiću  i da će mi se javiti kasnije. Kontao sam da je to standardan fazon poznatih da odjebu neki anonimni časopis. Gle čuda, posle dva sata zvoni telefon, dobro poznat glas sa druge strane želi da obavimo taj intervju...

Pošto nismo bili ozbiljan medij, nismo imali ništa osim dva računara, jaku volju i optimizam, a Cane je bio kilometrima daleko od nas, odlučili smo da snimimo razgovor, pa da posle prekucamo sve to. I bilo je sve to u početku jako trnovito i nezgodno sa komentarima: "Manite se toga, ništa se ne može promeniti..." Posle razgovora sa njim dobio sam neverovatnu želju da nešto uradim, napravim i promenim. U nadi da će tako i na vas koji ovo čitate uticati, prenosim vam ceo intervju:

1. Zanima nas šta je uticalo na Vas da počnete da se bavite muzikom i gde su ti počeci Vašeg aktivnog bavljenja muzikom? Ja sam počeo da se bavim muzikom jako rano, sa petnaest  godina. Imao sam potrebu da nešto kažem, šta osećam, šta mislim. Jedina mogućnost za tako nešto u muzici jeste neki punk i r'n'r. Mi smo tada živeli u drugačijem vremenu, sistemu koji je nametao nešto svoje, što nema veze sa mozgom. Jednom te uče, drugo rade, a treće osećaš. U stvarnom životu je nešto sasvim drugačije. I tu je taj duh vremena, ne znaš šta te čeka, ali je nešto izašlo iz tebe. 

2. Koja je tajna vašeg uspešnog bavljenja muzikom, aktivni ste već dugi niz godina na sceni?

Kad tražiš nešto istinito toliki niz godina, shvatiš da nisi sam na ostrvu. Onda, uvek imam neki razlog za bavljenje muzikom: slavljenje života, optimizam, ljubav, pronalaženje nekih skrivenih stvari koje i nisu tako daleko ako se dovoljno trudimo. Čovek prolazi pored njih velikom brzinom i ne primećuje ih, te neke lepe stvari koje se tu dešavaju. Malo mi je baš bezveze kako ljudi pronalaze neka mesta koja nisu dobra, a ne trude se da prepoznaju toliko dobrih stvari koje su tu oko nas.

3.Vašim nastupima, muzikom i tekstovima donosite nešto novo, nešto za čime svi čeznemo, a  ne možemo da dokučimo. Gde nalazite inspiraciju za takve tekstove? Mislim da postoji nešto više od pohvala i hvalisanja. Meni to lično nije bitno. Važno je da ne damo da nas samelje stvarnost koja melje, donosi nešto svoje i nema baš nešto sluha za potrebe ljudi. Mnogo je kukavičluka u svetu, a kukavičluk  ne traži neki boljitak i napredak. Nema veze s mozgom.  Jednostavno, muzika koju volim jesu punk i r'n'r. To nije samo neka buka, sirova snaga i udaranje, to je emocija, učestvovanje svih , i onih gore i onih dole, promene neke energije,  promena svega, učestvovanje. Ne treba meni niko da se klanja. Nisam ja ničiji idol. Neću da u meni nađe sve! Bitno mi je da ljudi posle svirke odu srećni i zadovoljni. 

4. Vaš poslednji album nosi naziv "Sloboda ili ništa". Šta za vas predstavlja sloboda? Mi možemo da sanjamo o njoj. Nekada je stvarno tek toliko da kada je postaneš svestan, ona nestane. Čovek hoće sigurnost. Čovek hoće da se brine neko o njemu. Čovek ne živi sam, živi u zajednici. Oseća pripadnost nečemu. Hoće da se zbije u gomilu. Onaj ko je vuk samotnjak ne može da prosperira. Svaki čovek traži sebi društvo. Svaka polovina traži svoju polovinu da bi kasnije osnovali porodicu. Ljudi, da bi preživeli, treba da se reprodukuju da bi mogli da zahvale nebesima, da kažem Bogu, što nas održava ovakvim kakvi jesmo, grešni i pokvareni. 

5.Jednom prilim ste izjavili da je "život bez Boga bljutav". Koje mesto u Vašem životu zauzima vera u Boga? To su neke lične stvari. Ako verujem, verujem u nešto. Želiš da veruješ u najbolje, najkvalitetnije, najlepše stvari ili hoćeš da veruješ u nešto trenutno. Možeš da veruješ da bi dobro živeo, da ne bi imao strah od smrti u vremenu dok živimo na zemlji. Pola života smo već prošli i druga polovina je brža od prve. Dok se ti uspeš tamo, uspon ti traje do tamo 33-35 godina i onda sve ide brže dole. To su neke prirodne stvari. Naći zadovoljstvo u svemu tome. Ne videti samo jednu stranu života. Objasniti sebi. Jer dugo godina, dugo vremena čovek ne veruje u Boga. Imamo mi filozofiju, antiku i to, ali sve to ne pije vodu, propada pred našim očima. A opet, ljudi traže  od Boga da bude dobar prema njima. Neće da imaju odgovornost za svoje postupke i za svoj život. Neće ljudi da razmišljaju o svemu tome, da imaju odgovornost. Ali dobro, to je ljudska prelest. Bog oprosti, sve to kajanje i nemam pojma...ali sve je to negde u našoj duši. Treba nam neka zaštita, ali ne u smislu "uzmi oružje i brani se", nego nešto drugačije. Možeš da radiš sve, ali ti nije sve na korist. Nego, da skratim, da ne davim više ljude, čovek više veruje svojom nego Božijom voljom. 

6.Koja je vaša poruka mladima koji se nalaze na raskrsnicama života, kako da izaberu pravi put, onaj koji ih neće odvesti u propast? Neka se usmeravaju prema svojoj nekoj savesti. Neka slušaju, neka se pomire sami sa sobom, i biće bolji đaci, studenti.Da su spremni da plate, jer život je trnovit. Ja nikada nisam razmišljao o tome da ne mogu. Treba ići napred, pa šta ti Bog da. U principu, uvek je tu pitanje: da li je ljudska dvoličnost ili Božanska troličnost ono što ćeš da izabereš u životu? Ali, treba uvek da platiš, iako neće uvek doći zasluga za sve to. Zadovoljstvo je kad možeš na miru da spavaš, da živiš . Zadovoljstvo je naći svoj mir. Ja vidim u sebi srećnog života. To je najbolja misao. Ako možeš da se držiš svega toga-Bog i molitva, onda nema problema. Nismo mi uvek na nivou priče. Pravo idemo, ali padamo. Bitan je taj pravac.

7. Već ste održali koncert u Foči. Da li planirate da nas ponovo posetite?  Samo nas zovite i mi dolazimo. Imamo tu dosta drugara. Dolazili smo i na rafting. Gde god možemo, mi ćemo ići. Jer, tamo gde ja živim ne mogu da pijem vodu iz česme, a u Foči se napijem vode. Dobro mi je kod vas. Osećam se kao čovek. Mogu da se probudim u 7 ujutru i da sam odmoran. U poređenju sa mestom gde živim "rajska hladovina i paklena vrućina." Nije sve na nama. Jedino što mogu jeste da uputim na Boga. Sad, ako hoćete prihvatite Ga. Ako ne želite-vaša stvar. 

Tu je razgovor završen i ja sam bio prilično zatečen. Negde po glavi mi se motalo šta mi je Cane  pričao i to je izašlo iz okvira nekog intervjua. Pomislio sam da sam imao pravu životnu lekciju. Da sam dobio podršku za ono što radim i da tek treba da počnem nešto da radim. Slučajno sam se setio ovog intervjua i uspeo da ga pronađem posle toliko godina. Nadam se da će i na vas koji čitate ove redove neke reči ostaviti dovoljan utisak da se malo mrdnete i promenite nešto. I još jednom želim da se zahvalim profesoru Nikoli  i ostalim ljudima sa kojima sam zajedno pogurao celu ovu stvar. Tada je to izgledalo kao mala promena, danas je za mene to nešto veliko. Đaci sa profesorima obično imaju neki tmuran i odnos sa zaborav, ali ja se zaista ponosim što su mi neki ljudi predavali i što sam imao čast da ih slušam. To dođe nekako kasnije, čovek u školi ne kapira neke stvari. Danas mi mnoge stvari dolaze na mesto i ono što su mi tad govorili. Inače, profesor Nikola je "glavni krivac" što vodim ovaj blog, jer me "naterao" da ga napravim, da ne budem više lenčuga i da nešto pišem kad mi je već Bog dao taj talenat.