Smećar i kurva (drugi deo)

Pao je prvi sneg. Ne da pokrije breg, nego da ljudi zarade nešto novca. Organizovano je čišćenje ulica, dnevnica je bila 1500 dinara. Zumbul nije hteo da se prijave ne zbog toga što je to malo novca, nego što njemu sneg nije smetao. Poštovao ga je. Jer, da nije bilo snega, neki ljudi ne bi mogli da ostave neki veći trag u životu. Zato je Zumbul sa velikom pažnjom postupao prema snegu.

Imao je velike planove i snove. Apatija koja je zahvatila ljude oko njega napravila je od njega izbeglicu. Izbegao je Zumbul iz celog tog besmisla one noći kad je shvatio da mora da se bori. Takvi ljudi obično budu odbačeni. Jer, koji su oni faktor u vreme opšteg rasula da se bore i pružaju otpor, pita se većina?  A istina nije uvek tamo gde je većina. Većina je vikala i za Isusa “raspni ga, raspni, krv njegova na nas i našu decu” pa je nevinog osudila. Zato Zumbul nije trčao tamo gde je većina. U Crkvu je išao jednom mesečno. Da zapali majci sveću i odsluša liturgiju.

Nije puno pričao o veri. I kad neko u društvu potegne diskusiju, samo je ćutao. Ne zato što nije imao argumente, već nije hteo da troši reči na tvrdoglave ljude. Oni koji čvrsto veruju su gledali usko, u jednom pravcu i nikakav drugi argument nisu prihvatali. Tako i ovi drugi, koji nisu verovali.  I Anja je bila izbeglica iz besmisla. Onog dana kad je udarila “Oluja” našla se na traktoru i počela beg iz besmisla rata. Da nije bilo rata ne bi ni Beograd videla. Njeni su izgubljeni negde usput. Od rodbine ostala joj je sestra i tetka sa kojima je trijumfalno ušla u Beograd. Nije joj trebalo puno da se navikne. Nekoliko godina i Anja je postala prava  beogradska devojka.

Sve izbeglice vole sneg. Jer znaju da se raduju malim stvarima i od njih naprave velike. Život ih je naučio. Te noći čistio je Zumbul svoj reon, a Anje nije bilo. Zapalio je još cigaretu Ronhila, sačekao 5 minuta, nije se pojavila. Nije Anja imala mušteriju, nego je bila bolesna. A Zumbul je sve češće razmišljao o njoj.

Često  mu naiđe talas pitanja, misli i krugova koji potom iščeznu. Kanda je nekad bolje i ne razmišljati. Pustiti da sve tako teče...ali on nije od tih ljudi. Nije to inat, ali baš hoće da razmišlja o tome. Da ne razmišlja, to bi onda bila neka druga osoba.

Sreli su se opet posle 15 dana. Anja je potpuno ozdravila. Promenio se Zumbul potpuno i sada je probudio u sebi onog pravog. Nije čekao puno, prišao joj je i pitao je da prošetaju.

–Možda me vidi Žika kako šetam, ubiće me od batina – jadala se Anja.

-Ne lupetaj. Neće nas prepoznati, svuda je mrak i sneg. Ako krene da nas ubije imam lopatu – bio je uveren Zumbul.

Šetnja po Kalemegdanu nikada nije bila lepša nego te noći. Prošao je Sveti Nikola i svi su bili punih stomaka, a njih dvoje su bili puni nečega što svima fali. Ljubavi. Primetio je to i stari čuvar na Kalemegdanu kad ih je video kako idu jedno pored drugog u noći kada nikoga nije bilo na tvrđavi. Nije im ništa rekao, samo se osmehnuo i zakašljao već oronulim plućima od cigara.

Vetar je proizvodio one čudne zvukove fiju-fiju, a sneg je bio svuda okolo. Svetla Novog Beograda bila su kao svetla nekog novog života. Tamo, negde, preko reke. A na reci je bio jedan brod u pokretu koji je oglašavao svoj dolazak jakom trubom. I dođoše do mesta odakle se pruža najlepši pogled sa Kalemegdana.

-Čuj...fin si, lep, ali ne bih da te zavlačim. Ja ti osim seksa ništa drugo ne mogu ponuditi. Nemam ja vremena za te ljubavi i to, jbg,moram da radim... – i to je sve što je mislila da može da mu ponudi.

-Zamisli da dođeš na dvor čoveka koji je u životu izgubio i ženu i decu. I kažeš mu da možeš vratiti ženu i decu. I onda mu ponudiš neku drugu ženu i neku drugu decu. Ne prihvatam tvoju ponudu – rekao je Zumbul dok je tražio kutiju sa cigarama po svom smećarkom odelu.

Poljubila ga je. Jer je shvatila da je ona u njemu nešto probudila. Nadu koju je dobio onaj čovek kada je čuo da će dobiti svoju ženu i decu. Nije želela da ga razočara kao čoveka  iz priče. Potrudiće se. Posle prvog poljupca pao je i prvi seks. Ugasila je telefon jer je znala da će je Žika zvati. A i tog Žike joj je pun kurac, ceo život radi za njega.

Nisu puno pričali, za tili čas su bili na njegovom krevetu. A Zumbul nije bio čovek predigre. Zumbul je bio glavni igrač. S toga je preskočio sve predigre i navalio na njeno telo. I posle nekoliko minuta on je već bio iscprljen i nemoćan je ležao, a nije bio nemoćan jer je bio pored žene koja ga je zavolela. Mazila ga ja po čelu i skidala mu kapljice znoja. Trebala mu je voda. Trebala mu je zemlja. Trebalo mu je nebo. Jer je dobio ženu. Za ženu ne treba novac. Već vreme i prostor da joj se pokaže ljubav.

Plata za Novu godinu je kasnila. I Anji je kasnilo.

Nastaviće se... 

Smećar i kurva

U ono vreme  kad  poslednji prodavci sa Bajlonijeve pijace napuste tezge, a sumrak služi za “još jedan gol” ekipama kod škole, budi se Zumbul. Rodbini poznat još i kao Branislav. Niko nikada nije znao zašto je Branislav dobio taj nadimak, ali i otac ga je zvao Zumbul.  A Zumbula je najviše nervirao njegov otac: “Idi Zumbule uči, idi Zumbule u kladionicu da mi odigraš tiket, idi Zumbule po pivo…U stvari, kreni od zadnjeg, idi odmah po pivo!”

Probao je Zumbul da se oslobodi robovanja ocu oštećenom od rata i zagriženog porocima, pa je odlučio da se odseli u stan na Miljakovac. Jeftinije je, a šta fali što se putuje dugo, bar ima svoj mir…I tako je Zumbul odlučio da radi, kako bi sam sebe izdržavao. A otac je jedva i primetio da ga nema. Posle 3 dana, kad je popio sve flaše, seti se da nešto da fali.

Nije Zumbul čovek koji bi radio bilo kakav posao, ipak je završio fakultet. A sa tom diplomom fakulteta može u najboljem slučaju da  bude taksista. Ali nije mogao Zumbul da radi neki posao gde ga svi vide. Zato se odlučio za “Gradsku čistoću”. I to samo noću. Da ga niko ne vidi. I svako veče je putovao sa Miljakovca na Dorćol kako bi očistio svoj reon.

Uvek isto obučen, sa kapom preko glave, naočarima i slušalicama u ušima. Nisu ga previše doticale priče kolega. Niti je sa kim pričao. Samo je želeo da što pre završi svoju smenu i vrati se u krevet. I tako svaki dan, mesecima…Prijatelji su ga napustili. Nije više niko zvao Zumbula ni na termin za fudbal. Bili su prijatelji još na fejsbuku. Voleo je Mešu Selimovića. 

Život je od jednog umiljatog i komunikativnog dečaka napravio tišinu. A nije mudrost uvek tamo gde su usta otvorena. Nije Zumbul previše krivio ni državu, ni sistem, nekako mu je ta neminovnost života pala lako. Znao je da je njegovo da zaradi tih 25.000 dinara mesečno tako što noću čisti tuđe smeće i pere ulice i toga se držao.

Za 25.rođendan se proveo neviđeno. Od prijatelja mu je ostao još Meša. Odštampao je njegovu slike, kupio 3 flaše vina i pustio Sinatru. Ostatak večeri  je proveo razmišljajući o njenim cipelama.

Ima jedan par cipela koji mu je zapao za oko. Baš tu negde na ćošku kod Strahinjića Bana i Skadarske se ih viđa svako veče. Dok šmrkom pere ulicu. Nikada nije imao hrabrosti da podigne pogled i vidi njeno lice. I zašto bi?! On je samo bedni Zumbul koji pere ulice, ona je za njega nedostižna.

-Imaš li upaljač?Aloooo, tebe pitam. – Ne čuje ti on ništa mala, ima slušalice. –Pa skini mu ih. U tom trenutku Aco Ker pokaza Zumbulu da ga zove zgodna crnka. –Recite? –Šta mi persiraš? Imaš li upaljač? –Nemam, oprosti. I opet vrati svoje slušalice i nastavi da pere ulicu.

                                                           

Anjin ego odavno nije više bio povređen nego kad je Zumbul iskulirao, onako, mrtav ladan na ulici za upaljač. –Alo bre, zna li on ko sam ja? - jadala se Anja drugaricama. I dok su joj sve govorile da prestane da davi o glupom , debelom smećaru, u njoj su počeli pitanja da naviru. Ko je on? I zašto me tako hladnokrvno odbio? I ko mu je podario onu lepotu u pogledu?

Anja je odlučila da ga sačeka sledeće veče na istom mestu. I došao je. Opet isto odelo, slušalice u ušima, bez podizanja pogleda. Kucnu ga po leđima, a on se uspravi, podiže pogled i skinu slušalice. – Izvolite mlada damo? – Ma koja mlada dama, šta se glupiraš. Ja sam Anja. Zumbul, drago mi je.

 Jao Zumbule, pa kum ti je car kad ti je dao ime Zumbul. Nije ništa odgovorio, samo je klimnuo glavom. – Pa koji mu je đavo sad, što ne priča, što me ne muva, da li je normalan? Pitao se Anjin unutrašnji glas.

Kako je moguće da neko ne muva nju? Anju. Onu Anju koju svi imaju, a niko je ne voli. Niti ona koga voli. 

Anja ima posao. A Žika , lokalni đilkoš joj od svih poslova namestio onaj gde ima najviše zarade. Vremenom je Anja postala “mala Žikina”. Širila je noge i prodavala svoje telo raznima. Novac je bitan

Širila ih je taksistima, pijancima, pubertetlijama, matorcima…svima koji plate 50 evra za pola sata. A Zumbula nije htela da ih raširi. Htela je da mu raširi ruke. I da ga zagrli. Onako kao što odavno grlila nije. I zagrli ga, a on skamenjen kao da ga je neko zamrznuo, tek blago nasloni ruke na nju. 

– Pa zagrli me budalo – reče kroz osmeh. I uze je u svoje naručje i zagrli jako. U tom trenutku krenuše salve zvižduka i povika od kolega. Svi oduševljeni što je Zumbul nešto zagrlio a da to nije krevet ili jastuk.

I malo postiđen, pozdravi je, vrati svoje slušalice i nastavi da radi svoj posao. Tek kad je sve završio i seo u prvi jutarnji bus za Miljakovac poče da razmišlja o Anji. Tok njegovih misli prekinu vidno pijani mladić pesmom “Šiptarska je gamad ustala, da bi Kosovo nam uzela…la la la “. Nije Zumbul imao ništa protiv Kosova, ali ni za. Voleo je svoju zemlju, ali nije voleo kretenizam u njoj.

I tu mu se tok misli potpuno zamuti, više nije mislio na Anju, nego je samo uživao u muzici koju je slušao i čekao kad će stići do svog kreveta. Mračna soba. Mrak u kupatilu. Kad upali svetlo, ugleda svoj odraz u ogledalu i nasmeja se. Neka uđe u zapisnik da se Zumbul nasmejao posle nekoliko godina. Da li je zbog Anje ili zbog nečeg drugog, tek osmeh je bio od uveta do uveta.  Pogleda svog Mešu koji ga posmatra sa police iznad kompjutera i utonu u dubok san.

Anja još nije spavala. Imala je mušteriju. Ovaj put je dobila duplo više novca. Advokat, skoro dobio veliku parnicu, pa časti. Nije se previše obradovala. Izgubila je svaki osećaj za radovanje. Kad je došla kući zatekla je sestru kako spava. Mrak u kupatilu. Kad upali svetlo, ugleda svoj odraz u ogledalo i nasmeja se. Neka uđe u zapisnik da se Anja nasmejala posle nekoliko godina. Smeje se svako veče, ali veštački. 

Večeras se nasmejala ono pravo. Od uveta do uveta. A oluja je pravila haos po Beogradu. Stvari su letele po ulici, a vetar je proizvodio one čudne, bolesne zvukove što uvlače strah u kosti. Falio joj je tu noć neko da je zagrli. Neko kao on. Zumbul. Njemu je isto falio neko, ali on to nije znao. Neko kao Anja. Oluja sa ulica Beograda preselila se u Anjine snove. Znojila se, imala košmar, vriskala….Njeni jauci postajali su sve jači. Videla je to dobro poznato lice i slike koje su kao komadići stakla pucale dok se vraćala u javu. Probudila se. Mokra i prazna. Anju niko ne voli.    

Nastaviće se...        

Najhrabriji otac

Upravo tim rečima ću nazvati Masimilijana Jovanovića iz Beograda. Za njegovu priču sam saznao preko komentara na Blicu. Na vest da keruša Mila tarži novi dom, neko je u komentaru ostavio(parafraziram):"Lako ćemo za kerušu, dođite na Voždovac  da vidite kako živi jedan otac sa decom". Iako je puno socijalnih slučajeva i problema u našem gradu i državi, ovaj me posebno dotakao...

I odlučim da pronađem tog oca. Posle 3 sata tumaranja po Voždovcu, jedan stariji čovek mi reče da to ne može biti niko drugi do Makso. I pokaza mi put do Maksinog doma. Smešten između zgrada u porušenom kućerku, zatekoh Masimilijana i njegova dva mala sina: Nemanju(11) i Stefana(6).

Ljubav koja ih održava u životu. I sve što imaju u životu.

Zatekao sam ih u jednom delu porušene kuće od koje je ostao sobičak. Sve što imaju je jedan dušek i na njemu njih trojica zagrljeni. Zadržao sam nekako suze, sve mi je bilo jasno...Objasni mi Makso da ga je žena ostavila pre četiri godine i otišla. I od tada kreće njegova najveća životna bitka. Izvesti na pravi put dva mala sina.

Prvo je sud odlučio da će se on (prema iskazima svedoka i proceni komisije) bolje starati o njima dvojici, a njegovoj bivšoj supruzi naredio je da svaki mesec plaća 4000 dinara kao pomoć deci. Makso tvrdi da još ni dinar nije uplatila. Kako je otišla, nije dolazila da vidi svoju decu. Jednom je samo pozvala i to je to. 

Masimilijan nije od onih što samo kukaju. Sav svoj život usmerio je ka vaspitanju dece i koliko-toliko zdravom detinjstvu. Nije dozvolio da ga razvod od žene i nemaština pometu. Nemanju je upisao redovno u školu. Nemanja je inače vrlo-dobar učenik. Stefan ide u predškolsku na Voždovcu. Svaki dan radi kada su oni u školi. Kaže, posle ne može jer nema ko o njima da se brine. Sve radi. Prodaje na pijaci, čisti podrume, dvorišta, šta god, samo da zaradi danas za obroke svojoj deci. I odeću. 

Bez struje, vode, grejanja, kupatila...u sobici 3x2 ova tri junaka preživljavaju svaki dan. I komšije koje im pomažu. Svaki dan im daju vodu, nešto hrane i ćebad.

-Nas duša boli što se ovako pati sa decom. Pomažemo koliko možemo, ali to nije rešenje njegovog problema - priča mi Nebojša Marinković, prvi komšija ova tri junaka.

Od socijalnog centra mesečno dobijaju 7000 dinara. Što je jako malo za jednu tročlanu porodicu.

I nije zapustio svoju decu ovaj hrabri čovek. Zamoli komšije da uđu na pola sata u stan samo da okupa svoje sinove. I oni ga puste. Jer prepoznaju njegovu muku i dobrotu. Retki su ljudi koji vas pogledom nateraju na suze. A takav je Masimilijan čovek. 

Onda mi je Nemanja pokazao i pukotinu na zidu, a od vetra ih štiti jedno staro ćebe. I počeo je da mi priča kako bi voleo da je mama tu...i da bi mu bilo drago da jednog dana ima televizor. Kaže, gledao ga je samo nekoliko puta u školi. Iz novina zna za Partizan. Otac mu je preneo tu ljubav. I neće da bude fudbaler već majstor...I da bi voleo da domaći piše pod svetlom sijalice, a ne sveće...I nisam mogao više, prva suza je krenula...i razmišljanja u glavi zašto mora tako...ono ljudsko kad nadvlada...

Rupa na zidu u skromnom domu Jovanovića...

Pomoć iz škole nije izostala. Tačnije od Nemanjine učiteljice Anđelke. Ona mu iz svog džepa svaki put plati ekskurziju. Baš pre neki dan su išli u obilazak manastira na Fruškoj Gori. Da se mališa ne bi osećao zapostavljeno...

U trenutku dok sam pričao sa njima, nisam imao puno da im ponudim. Koju toplu reč. Stisak ruke Maksi i zagrljaje Nemanji i Stefanu. I neki sitniš...i obećanje da ću sve učiniti da ljudi saznaju za njihovu priču kako bi im pomogli. 

Ne pitajte me šta im treba. Sve im je potrebno. Odeća, obuća, ćebad, jastuci, novac...za sad, najpotrebnije. Ako mislite da možete bilo kako pomoći, kontaktirajte me, Masimilijan nema otvoren račun, pa me zamolio za bilo kakvu pomoć od drugih ljudi da ide preko mene...Zima je na pragu, a oni imaju samo jednu peć koju ne smeju da lože stalno jer se plaše da im se ne zapali ono  malo doma što imaju. Hajde da zajedno učinimo nešto za ovu tročlanu porodicu. Ako već ne možete da pomognete u ovom trenutku, proširite priču dalje, možda će neko drugi moći.

Moji kontakti: Facebook Mićo Babić , Twitter Mićo Babić, e-mail: mico777babic@yahoo.com, kontakt telefon: 063/880-75-99.

Broj tekućeg računa u Komercijalnoj banci: 205900101824230203 , Mićo Babić

Nekako s' jeseni

-Od kojih si Babića?

-Rođen sam u Tuzli, ali moji su valjda pobegli iz Hercegovine kad je neki moj predak ubio Turčina pa morao da beži i onda se naselio pored Tuzle u Dubnici i tu upoznao neku ženu i tako nastali mi...

-Dobro jarane, ne moraš tako daleko. Iz Tuzle? Pa otkud u Beogradu?

-Pa živeli smo u Tuzli, ali kad je izbio ovaj zadnji rat moji morali da beže i onda me život, eto, naneo, i do Beograda...

-Aman te život ceo nekuda goni. Aj sa srećom, da ne zadržavam više.

I tako me policajac na državnoj granici kod Sremske Rače bacio na razmišljanje. I to gonjenje koje je izgleda meni u genima. Kad sam stigao u Bijeljinu prvo što sam primetio u centru grada je jedna moderna zgrada. Kažu, najmodernija u gradu. I ništa ne bi bilo čudno da to nije Centar za kulturu. U našim gradovima takvi centri su obično u nekim starim zgradam, zapušteni i zub vremena ih obično izjeda...Ali Bijeljina ulaže u kulturu. Ali ne bih više da hvalim gradsku vlast Bijeljine, staviće me i na platni spisak Miće Mićića(gradonačelnik Bijeljine), dosta mi je što me plaćaju Vatikan i pederi, ne znam šta ću sa toliko para.

Najbolje letim sam kroz život.  Nema previše života iza mene, nekih dvadesetak godina, ali meni je uvek dovoljno. Iako je sve ovo nekako s jeseni, u meni je uvek proleće. Jer ne znam koliko me još života čeka. I sav taj životni let sam nekako kontrolisao i držao ručke padobrana u svojim rukama. Bilo je i onih koji su svojim prljavim rukama probali da upravljaju kroz moj život, ali sam ih terao od sebe još jačim stiskom, nisam odustajao. A znam mnoge koji su odustali. I nisu mrtvi, još uvek tako lete po vazduhu iznad zemlje dok neko drugi upravlja njima. To su ljudi koji se nikada nisu drznuli da nešto urade, promene...

Ljudi kojima treba neko da skoči sa ivice svemira ili da im čovek bez ruku i nogu objašnjava kako je život lep i vredan. I oni koji odustaju posle najmanjeg sranja. Oni koji se ne bore. Oni koji su, nažalost, u većini. I ne hejtujem ja Feliksa i Nika, nego ljude koji su ovce. Oni koji se, tako, na neke događaje i ljude aktiviraju i onda ih većinu života nigde nema. 

Svaki čovek može biti heroj. Feliks je izabrao da skoči sa ivice svemira, ti možda ne možeš tako nešto, ali u tome i jeste suština. Da svako pronađe sebe i kako da bude nečiji heroj. Herojima nije bitno za koliko ljudi su oni heroji. Pravom heroju je bitno da ono što radi nekome koristi. Da će neko zbog toga promeniti život. A ljudi, šetajući linijom manjeg otpora, češće biraju da budu kukavice. I traže često izgovore.

Znaš kako, i ja imam milion izgovora. Da mrzim, da budem kukavica, da budem čaura. Da mrzim one Turke što su proterali mog pra-pra-pradedu, onda ove sa kojima smo ratovali, pa smo morali da ostavimo svoju kuću. I sva ta sranja. Ali, jednostavno, ne tražim izgovore, već živim na svakom mestu, u svakom vremenu, gde god me život odnese. Meni je to još zanimljivo, živ ne znam šta bih da mi život nije tako zanimljiv.

Zamisli, živiš, školuješ se, zaljubiš, radiš, umreš-na prvi pogled sve savršeno. Ali ja bih u toj situaciji umro od  takvog života. Jer, to nije život nego njegova loša kopija. Život je kad te pokose. Život je kad izdigneš iznad svega. Život je sve ono što nije uobičajeno. I sve te loše stvari koje ti se dese. Još je Meša Selimović rekao: "Ne voliš da budeš na smetnji, ne voliš da te ko krivo pogleda, ne voliš da ti iko ružnu reč kaže. Kako onda misliš da živiš?"  

Heroji su svuda oko nas i u svako vreme. Svako društvo ima svoje heroje. Svaka zemlja, svaki grad, svaka ulica, svaka kuća. Ali ljudi nisu spremni da vide herojsko delo u malim stvarima. Poremećenim sistemom vrednosti prave heroje zapostavljamo svakodnevno. A nekima nesvesno zabranjujemo da budu heroji. 

Često sam u vozu na ruskim prugama, zima je svuda okolo, jedna žena je pored mene, pijemo vino i putujemo u Mongoliju. Naši poljupci stalno pomeraju kompoziciju na drugi kolosek, a svirači su tu samo za nas. Ja sam njen heroj, ona je moj pokretač. Pijani smo i opijeni. Nema konduktera. Niko nam ne smeta. Oni muzičari, čini mi se, kao da nisu ljudi, nikada ne idu u wc, ništa ne jedu, ništa ne piju. Samo sviraju. I nije bitno što je to samo u mislima, i to je život. 

Naš  voz na ruskim prugama.
Padajte, ustajte, glupirajte se, sanjajte, pogrešite, učinite pravu stvar, sve što vam je po volji i što nije-jer to je život!

Bistriji ili tuplji čovek biva kad

Autor bloga u sasvim prosečnom danu

Ljudi znaju provesti ceo život, a da im jedina toplota bude radijator ili ćebe. Izgubljeni u očekivanjima i mogućnostima, ljudi se tako brzo ohlade i odbace život. Postaju živi mrtvaci. Znam neke koji su umrli bez opela i nisu dva metra ispod zemlje. Tu sam i ja negde, između živih i mrtvih. Ni mene nije zaobišla ta čaša. Ali ja, eto, još se trudim da budem živ u pravom smislu te reči.

Još mi sreću pričinjava dete koje nosi majka niz ulicu ispred mene. To nepoznato dete, to nevino lice, taj lepi osmeh i ta mala ručica koja mi mahne. I onda mi pokaže da ćutim. I ja mahnem i nasmejem se. I kažem:hvala ti dete.  Puno je motivatora i govora izrečenih, ali dok čovek sam u sebi ne pronađe motiv, nema  mu spasa. A kad to pronađe, mora onda da nauči da živi bez motiva. Da mu ništa ne treba da bi se osećao živo i dobro. Da u svemu uživa, da ga ništa ne može oboriti više.

Siromašni su i ubogi ljudi oni koje ništa nije pokosilo. Oni koji nisu patili. Oni koji nisu osetili gorčinu i bili poniženi. Ko nije bio bedan čovek nikada neće moći biti srećan čovek. Ali kad čoveka zadesi ta beda i patnja ne treba da ostane dole. Treba da se izdigne, da gura dalje. Prvo da pronalazi motive u malim stvarima, a onda da živi bez motiva. Prođu patnje, prođu i ljubavi. Dođu samoće, dođu tuge. Dođu noći bola, straha, pića. Ali i to prođe.

I te noći pomešane vinom, dimom, emocijom i patnjom su me puno naučile. Prvo su me spustile do najnižih grana i napravile od mene bednika, pa me izdigle iznad svih ljudi. Jer sam odlučio da životu pokažem zube. Da mu pokažem da ne mora biti kako on kaže, već da se i ja nešto pitam. To nije put ka anarhiji, to je put ka sebi. Najteži i najduži put. Mi smo uvek tu negde, ali ceo život bežimo od sebe. I ceo život se jurimo.

Apsurdno, ali istinito. Sve će čovek bitke dobiti, učiniti i nemoguće, ali će teško savladati sebe. Tu bitku kad dobiješ, kad pobediš sebe, onda počinješ da živiš. Onda si pronašao sebe. Ne treba ti svrha na ovoj planeti. Ni misiji. Ti si već tu. Ne razmišljaš šta je bilo i šta će biti. Razmišljaš šta si sad. I voliš sebe. I želiš sebi najbolje. I onda ćeš to nesvesno preneti i na druge.

Ne govorim ti ovo da bi se ugledao na mene. Ovo slovo je moje, ova rečenica je moja, ovaj blog je moj. Deo mene. Govorim ti da pronađeš sebe, svoje slovo, svoju rečenicu. A kad pronađeš sebe izgubi se u sebi. Učini sebe zanimljiv, život će morati da bude isti takav. Jer si iznad života. Jer si iznad svega. I radi sve. I živi. I glupiraj se.To si ti.

Baka Dušanka

Ovih dana nešto nisam raspoložen za priče o velikim stvarima, a držim se one da svaki događaj iz našeg života može biti jedna priča. Odlučio sam da se malo posvetim životu i običnim stvarima. Ljudi su sposobni da pričaju i pišu o svemu i svačemu, o onome što znaju i što ne znaju, o dalekim stvarima i događajima a tako retko o sebi i svom životu. Ceo život su tu, a ne vide sebe.  A život je tako pun priča i događaja, da je svako od nas jedna posebna knjiga. Svaki čovek je pisac i pesnik u sebi, samo to neki otkriju neki ne. 

Najviše  puta mi je postavljeno pitanje da li je moje ime nadimak. To je toliko počelo da me nervira da sam odlučio da bacim neki red o tome. Prilikom svakog upoznavanja kada se nekoj osobi predstavim dolazi to pitanje: " A da nisi možda Milorad ili Milovan pa te zovu Mićo?" Nisam, moje ime je Mićo. Nekima sam morao i ličnu kartu da dam na uvid da bi poverovali. Imaju ljudi običaj da mi kažu da je to ime i ružno. Ok, cenim iskrenost. 

Kontam da ime nije toliko često i da izgleda prilično neozbiljno, ali meni je drago. Sve oko tog imena desilo se jedne noći kada sam zaplakao  prvi put na ovom svetu  u Tuzlanskoj bolnici. Gde sam rođen tu je sve sirotinja, vuk je u nas domaća životinja.  Sve je mirisalo na barut, tenzija se, vele, osećala u vazduhu, rat je bio na pragu...u to vreme, krajem 1991. godine sam odlučio da dođem na ovaj svet i pokažem se u svojoj veličini(i širini kasnije). 

Kako to obično biva "u nas Srba", kada se rodi dete u porodici dolazi do većanja oko davanja imena. Taj običaj je bio prisutan i kod starih Jevreja, postoji i ona priča kako je Sveti Jovan dobio ime. Familija je većala i želela da mu da očevo ime, ali je stari Zaharija na tablici napisao "Jovan mu je ime." Nastao je haos, strine su protestvovale, tetke pretile kukom i motikom, a muškarce to nije ni zanimalo. Međutim, iako niko nema takvu ime u familiji, stari Zaharija je odlučno vodio borbu sa pomahnitalim strinama i tetkama i odlučio  da se njegov sin zove Jovan. 

Mama kaže da joj je bilo svejedno kako ću se zvati, bila je srećna što sam živ i zdrav, a baka Dušanka je imala tu neopisivu želju da sačuva uspomenu na svog dedu. Eto, bila takva vremena, muškarci i nisu baš bili neki džentlmeni, žene su obično služile kao pokretne mašine koje imaju pravo da ćute i rade, a mojoj baki je ostao u sećanju taj deda Mićo, veli da je bio čestit čovek, nikad ruku nije digao na ženu, domaćin u svakom pogledu.I dok je baka bila mala devojčica, deda Mićo je uvek branio i hranio.  I tako sam ja, malo klempavo stvorenje sa krupnim očima dobio ime Mićo.

Nije prošlo dugo, opalili su rafali, moralo je da se beži iz rodne grude. Kažu neki ljudi da nije bilo celog tog ludila i rata, mnogi od nas ne bi videli grad, već bi ceo život ostali na selu. Nije to toliko ni loše, ali eto, ja bih sad verovatno čuvao ovce na nekom proplanku umesto što pišem ovaj post. Pošto je stavila na mene taj teret da ceo život ljudima objašnjavam svoje ime, baka Dušanka me na svojim rukama iznela iz tada okupiranog sela. Preko brda, potoka, šuma, planina, probijala se kilometrima sa kolonom ostalih koji su bili krivi što su Srbi. 

Nije više bilo ni bitno što ih neko tera sa ognjišta, morala je glava da se spašava. Zajedno sa moja dva strica, nosila me hrabro na rukama i iznela na bezbednu teritoriju. Posle mi je pričala da je cela kolona mogla da izgine zbog mene. Naime, sakrili su se u jedan šumarak dok prođe odred protivničke vojske i ćutali kao zaliveni, samo se čuo moj smeh i plač. Drugi ljudi su tražili da me udave kako ne bi svi nastradali zbog mene, ali baka ne da nije pristala na tako nešto, nego je i ujela za ruku čoveka koji je probao da me otrgne iz njenog naručja. Nekako mi je to poslalo u životu kasnije i navika, da sjebem nešto onako nesvesno. 

Kako nas nema puno na svetu, trudim se da budem što uspešniji sa svojim imenom. Za sad su mi najjača konkurencija Mićo Mićić, gradonačelnik Bijeljine i poznati restoran Mićo Bradina. O ovom gradonačelniku sam načuo da je neki kul, ali neobrazovan lik. Raja zadovoljna, dala mu novi mandat, ne može mu ni Dodik ništa.  A restoran Mićo Bradina ima svoju priču. Smešten između Šapca i Loznice, nema kamiondžije iz stare Juge koji ga nije posetio, krkao prasetinu u njemu i bario konobarice. Danas u taj restoran navraćaju svi autobusi, tako da vam ne gine da ga nekad posetite ako idete kod rodbine u Bosnu. Dok su nas kao klince vodili po raznim jednodnevnim ekskurzijama, uvek smo odmarali kod Miće Bradina i tada sam osećao neku posebnu radost što se još nešto zove Mićo.   Pominje se Bradina i u mojoj omiljenoj pesmi "Balada o Pišonji i Žugi", ali nisam siguran da li je to to. Danas kada uđete na sajt restorana Mićo Bradina, dočeka vas "Svilen konac" pesma i njihova ponuda i istorija. Baš mi je kul što imaju i sajt, napreduju ljudi iz dana u dan. Nisu više mehana za kamiondžije, danas tu dolazi raja iz raznih društvenih slojeva, nema debelih konobarica i prosutog vinjaka po stolovima. Kontam kako bi mi leglo sad neko hladno pivo kod Miće Bradine, nisam bio odavno.

Pravo idemo, ali padamo

Nekako počinje da me nervira ovaj period BusPlusa i Olimpijade. Svaki put kad podignete poklopac vaše wc šolje imate realnu opasnost da će izleteti neka vest o pomenutim temama. Pokušavajući da se malo izolujem od tog ludila i da nađem mir, pustio sam dobre, stare Partibrejkerse. Onda sam se setio da sam pre par godina imao tu neobičnu čast da pričam sa Canetom. Pokušali smo da jedan časopis koji nosi naziv "Bogoslovsko bratstvo" izvučemo iz njegove dotadašnje agonije, tema kojima se bavi i da ljudima donesemo nešto novo. Uglavnom su se tu ubacivala neka dosadna štiva, pouke, fazoni koji više nisu zanimljivi ni pobožnim bakicama što dolaze nedeljom u Crkvu. Hteli smo da nađemo nešto zanimljivo za svakoga ko čita , a da ostanemo u okvirima samog časopisa.

I počelo je...nismo uzeli intervju od nekog od poznatijih ljudi iz Crkve, već smo probali da dođemo do Caneta iz Partibrejkersa. Kad smo se čuli rekao mi je da ima frku sa sinom u vrtiću  i da će mi se javiti kasnije. Kontao sam da je to standardan fazon poznatih da odjebu neki anonimni časopis. Gle čuda, posle dva sata zvoni telefon, dobro poznat glas sa druge strane želi da obavimo taj intervju...

Pošto nismo bili ozbiljan medij, nismo imali ništa osim dva računara, jaku volju i optimizam, a Cane je bio kilometrima daleko od nas, odlučili smo da snimimo razgovor, pa da posle prekucamo sve to. I bilo je sve to u početku jako trnovito i nezgodno sa komentarima: "Manite se toga, ništa se ne može promeniti..." Posle razgovora sa njim dobio sam neverovatnu želju da nešto uradim, napravim i promenim. U nadi da će tako i na vas koji ovo čitate uticati, prenosim vam ceo intervju:

1. Zanima nas šta je uticalo na Vas da počnete da se bavite muzikom i gde su ti počeci Vašeg aktivnog bavljenja muzikom? Ja sam počeo da se bavim muzikom jako rano, sa petnaest  godina. Imao sam potrebu da nešto kažem, šta osećam, šta mislim. Jedina mogućnost za tako nešto u muzici jeste neki punk i r'n'r. Mi smo tada živeli u drugačijem vremenu, sistemu koji je nametao nešto svoje, što nema veze sa mozgom. Jednom te uče, drugo rade, a treće osećaš. U stvarnom životu je nešto sasvim drugačije. I tu je taj duh vremena, ne znaš šta te čeka, ali je nešto izašlo iz tebe. 

2. Koja je tajna vašeg uspešnog bavljenja muzikom, aktivni ste već dugi niz godina na sceni?

Kad tražiš nešto istinito toliki niz godina, shvatiš da nisi sam na ostrvu. Onda, uvek imam neki razlog za bavljenje muzikom: slavljenje života, optimizam, ljubav, pronalaženje nekih skrivenih stvari koje i nisu tako daleko ako se dovoljno trudimo. Čovek prolazi pored njih velikom brzinom i ne primećuje ih, te neke lepe stvari koje se tu dešavaju. Malo mi je baš bezveze kako ljudi pronalaze neka mesta koja nisu dobra, a ne trude se da prepoznaju toliko dobrih stvari koje su tu oko nas.

3.Vašim nastupima, muzikom i tekstovima donosite nešto novo, nešto za čime svi čeznemo, a  ne možemo da dokučimo. Gde nalazite inspiraciju za takve tekstove? Mislim da postoji nešto više od pohvala i hvalisanja. Meni to lično nije bitno. Važno je da ne damo da nas samelje stvarnost koja melje, donosi nešto svoje i nema baš nešto sluha za potrebe ljudi. Mnogo je kukavičluka u svetu, a kukavičluk  ne traži neki boljitak i napredak. Nema veze s mozgom.  Jednostavno, muzika koju volim jesu punk i r'n'r. To nije samo neka buka, sirova snaga i udaranje, to je emocija, učestvovanje svih , i onih gore i onih dole, promene neke energije,  promena svega, učestvovanje. Ne treba meni niko da se klanja. Nisam ja ničiji idol. Neću da u meni nađe sve! Bitno mi je da ljudi posle svirke odu srećni i zadovoljni. 

4. Vaš poslednji album nosi naziv "Sloboda ili ništa". Šta za vas predstavlja sloboda? Mi možemo da sanjamo o njoj. Nekada je stvarno tek toliko da kada je postaneš svestan, ona nestane. Čovek hoće sigurnost. Čovek hoće da se brine neko o njemu. Čovek ne živi sam, živi u zajednici. Oseća pripadnost nečemu. Hoće da se zbije u gomilu. Onaj ko je vuk samotnjak ne može da prosperira. Svaki čovek traži sebi društvo. Svaka polovina traži svoju polovinu da bi kasnije osnovali porodicu. Ljudi, da bi preživeli, treba da se reprodukuju da bi mogli da zahvale nebesima, da kažem Bogu, što nas održava ovakvim kakvi jesmo, grešni i pokvareni. 

5.Jednom prilim ste izjavili da je "život bez Boga bljutav". Koje mesto u Vašem životu zauzima vera u Boga? To su neke lične stvari. Ako verujem, verujem u nešto. Želiš da veruješ u najbolje, najkvalitetnije, najlepše stvari ili hoćeš da veruješ u nešto trenutno. Možeš da veruješ da bi dobro živeo, da ne bi imao strah od smrti u vremenu dok živimo na zemlji. Pola života smo već prošli i druga polovina je brža od prve. Dok se ti uspeš tamo, uspon ti traje do tamo 33-35 godina i onda sve ide brže dole. To su neke prirodne stvari. Naći zadovoljstvo u svemu tome. Ne videti samo jednu stranu života. Objasniti sebi. Jer dugo godina, dugo vremena čovek ne veruje u Boga. Imamo mi filozofiju, antiku i to, ali sve to ne pije vodu, propada pred našim očima. A opet, ljudi traže  od Boga da bude dobar prema njima. Neće da imaju odgovornost za svoje postupke i za svoj život. Neće ljudi da razmišljaju o svemu tome, da imaju odgovornost. Ali dobro, to je ljudska prelest. Bog oprosti, sve to kajanje i nemam pojma...ali sve je to negde u našoj duši. Treba nam neka zaštita, ali ne u smislu "uzmi oružje i brani se", nego nešto drugačije. Možeš da radiš sve, ali ti nije sve na korist. Nego, da skratim, da ne davim više ljude, čovek više veruje svojom nego Božijom voljom. 

6.Koja je vaša poruka mladima koji se nalaze na raskrsnicama života, kako da izaberu pravi put, onaj koji ih neće odvesti u propast? Neka se usmeravaju prema svojoj nekoj savesti. Neka slušaju, neka se pomire sami sa sobom, i biće bolji đaci, studenti.Da su spremni da plate, jer život je trnovit. Ja nikada nisam razmišljao o tome da ne mogu. Treba ići napred, pa šta ti Bog da. U principu, uvek je tu pitanje: da li je ljudska dvoličnost ili Božanska troličnost ono što ćeš da izabereš u životu? Ali, treba uvek da platiš, iako neće uvek doći zasluga za sve to. Zadovoljstvo je kad možeš na miru da spavaš, da živiš . Zadovoljstvo je naći svoj mir. Ja vidim u sebi srećnog života. To je najbolja misao. Ako možeš da se držiš svega toga-Bog i molitva, onda nema problema. Nismo mi uvek na nivou priče. Pravo idemo, ali padamo. Bitan je taj pravac.

7. Već ste održali koncert u Foči. Da li planirate da nas ponovo posetite?  Samo nas zovite i mi dolazimo. Imamo tu dosta drugara. Dolazili smo i na rafting. Gde god možemo, mi ćemo ići. Jer, tamo gde ja živim ne mogu da pijem vodu iz česme, a u Foči se napijem vode. Dobro mi je kod vas. Osećam se kao čovek. Mogu da se probudim u 7 ujutru i da sam odmoran. U poređenju sa mestom gde živim "rajska hladovina i paklena vrućina." Nije sve na nama. Jedino što mogu jeste da uputim na Boga. Sad, ako hoćete prihvatite Ga. Ako ne želite-vaša stvar. 

Tu je razgovor završen i ja sam bio prilično zatečen. Negde po glavi mi se motalo šta mi je Cane  pričao i to je izašlo iz okvira nekog intervjua. Pomislio sam da sam imao pravu životnu lekciju. Da sam dobio podršku za ono što radim i da tek treba da počnem nešto da radim. Slučajno sam se setio ovog intervjua i uspeo da ga pronađem posle toliko godina. Nadam se da će i na vas koji čitate ove redove neke reči ostaviti dovoljan utisak da se malo mrdnete i promenite nešto. I još jednom želim da se zahvalim profesoru Nikoli  i ostalim ljudima sa kojima sam zajedno pogurao celu ovu stvar. Tada je to izgledalo kao mala promena, danas je za mene to nešto veliko. Đaci sa profesorima obično imaju neki tmuran i odnos sa zaborav, ali ja se zaista ponosim što su mi neki ljudi predavali i što sam imao čast da ih slušam. To dođe nekako kasnije, čovek u školi ne kapira neke stvari. Danas mi mnoge stvari dolaze na mesto i ono što su mi tad govorili. Inače, profesor Nikola je "glavni krivac" što vodim ovaj blog, jer me "naterao" da ga napravim, da ne budem više lenčuga i da nešto pišem kad mi je već Bog dao taj talenat.