Nekako s' jeseni

-Od kojih si Babića?

-Rođen sam u Tuzli, ali moji su valjda pobegli iz Hercegovine kad je neki moj predak ubio Turčina pa morao da beži i onda se naselio pored Tuzle u Dubnici i tu upoznao neku ženu i tako nastali mi...

-Dobro jarane, ne moraš tako daleko. Iz Tuzle? Pa otkud u Beogradu?

-Pa živeli smo u Tuzli, ali kad je izbio ovaj zadnji rat moji morali da beže i onda me život, eto, naneo, i do Beograda...

-Aman te život ceo nekuda goni. Aj sa srećom, da ne zadržavam više.

I tako me policajac na državnoj granici kod Sremske Rače bacio na razmišljanje. I to gonjenje koje je izgleda meni u genima. Kad sam stigao u Bijeljinu prvo što sam primetio u centru grada je jedna moderna zgrada. Kažu, najmodernija u gradu. I ništa ne bi bilo čudno da to nije Centar za kulturu. U našim gradovima takvi centri su obično u nekim starim zgradam, zapušteni i zub vremena ih obično izjeda...Ali Bijeljina ulaže u kulturu. Ali ne bih više da hvalim gradsku vlast Bijeljine, staviće me i na platni spisak Miće Mićića(gradonačelnik Bijeljine), dosta mi je što me plaćaju Vatikan i pederi, ne znam šta ću sa toliko para.

Najbolje letim sam kroz život.  Nema previše života iza mene, nekih dvadesetak godina, ali meni je uvek dovoljno. Iako je sve ovo nekako s jeseni, u meni je uvek proleće. Jer ne znam koliko me još života čeka. I sav taj životni let sam nekako kontrolisao i držao ručke padobrana u svojim rukama. Bilo je i onih koji su svojim prljavim rukama probali da upravljaju kroz moj život, ali sam ih terao od sebe još jačim stiskom, nisam odustajao. A znam mnoge koji su odustali. I nisu mrtvi, još uvek tako lete po vazduhu iznad zemlje dok neko drugi upravlja njima. To su ljudi koji se nikada nisu drznuli da nešto urade, promene...

Ljudi kojima treba neko da skoči sa ivice svemira ili da im čovek bez ruku i nogu objašnjava kako je život lep i vredan. I oni koji odustaju posle najmanjeg sranja. Oni koji se ne bore. Oni koji su, nažalost, u većini. I ne hejtujem ja Feliksa i Nika, nego ljude koji su ovce. Oni koji se, tako, na neke događaje i ljude aktiviraju i onda ih većinu života nigde nema. 

Svaki čovek može biti heroj. Feliks je izabrao da skoči sa ivice svemira, ti možda ne možeš tako nešto, ali u tome i jeste suština. Da svako pronađe sebe i kako da bude nečiji heroj. Herojima nije bitno za koliko ljudi su oni heroji. Pravom heroju je bitno da ono što radi nekome koristi. Da će neko zbog toga promeniti život. A ljudi, šetajući linijom manjeg otpora, češće biraju da budu kukavice. I traže često izgovore.

Znaš kako, i ja imam milion izgovora. Da mrzim, da budem kukavica, da budem čaura. Da mrzim one Turke što su proterali mog pra-pra-pradedu, onda ove sa kojima smo ratovali, pa smo morali da ostavimo svoju kuću. I sva ta sranja. Ali, jednostavno, ne tražim izgovore, već živim na svakom mestu, u svakom vremenu, gde god me život odnese. Meni je to još zanimljivo, živ ne znam šta bih da mi život nije tako zanimljiv.

Zamisli, živiš, školuješ se, zaljubiš, radiš, umreš-na prvi pogled sve savršeno. Ali ja bih u toj situaciji umro od  takvog života. Jer, to nije život nego njegova loša kopija. Život je kad te pokose. Život je kad izdigneš iznad svega. Život je sve ono što nije uobičajeno. I sve te loše stvari koje ti se dese. Još je Meša Selimović rekao: "Ne voliš da budeš na smetnji, ne voliš da te ko krivo pogleda, ne voliš da ti iko ružnu reč kaže. Kako onda misliš da živiš?"  

Heroji su svuda oko nas i u svako vreme. Svako društvo ima svoje heroje. Svaka zemlja, svaki grad, svaka ulica, svaka kuća. Ali ljudi nisu spremni da vide herojsko delo u malim stvarima. Poremećenim sistemom vrednosti prave heroje zapostavljamo svakodnevno. A nekima nesvesno zabranjujemo da budu heroji. 

Često sam u vozu na ruskim prugama, zima je svuda okolo, jedna žena je pored mene, pijemo vino i putujemo u Mongoliju. Naši poljupci stalno pomeraju kompoziciju na drugi kolosek, a svirači su tu samo za nas. Ja sam njen heroj, ona je moj pokretač. Pijani smo i opijeni. Nema konduktera. Niko nam ne smeta. Oni muzičari, čini mi se, kao da nisu ljudi, nikada ne idu u wc, ništa ne jedu, ništa ne piju. Samo sviraju. I nije bitno što je to samo u mislima, i to je život. 

Naš  voz na ruskim prugama.
Padajte, ustajte, glupirajte se, sanjajte, pogrešite, učinite pravu stvar, sve što vam je po volji i što nije-jer to je život!