Укупно приказа странице

среда, 03. јул 2013.

Smećar i kurva (četvrti deo)

Napomena: Ko prvi put čita, ovde se nalaze prvi, drugi i treći deo.

Dan od 25 sati

Probudio se sam u krevetu, napolju je rominjala kiša. Anja se izvukla da nije ni primetio, nije čak ni poljubac osetio kad je odlazila. A možda ga nije ni poljubila. Ljudi imaju taj običaj da piju kafu ujutru, ali Zumbul se nikada nije utapao u mase, pa tako je bio slučaj i sa tim običajom. Umesto kafe, skoro svako jutro je pio uvek pola čaše vode i uvek na balkonu. Nije znao zašto, ni kada je tačno počeo taj ritual, ali ga je svako jutro iznova ponavljao.

Vikend je značio za njega dva slobodna dana, ali nekada i dva jako prazna i dosadna dana. Koliko mu je posao bio opterećenje, toliko je mrzeo dane kad nije na poslu jer nije znao šta da radi. A takvi dani su mu bili najduži i bili su mač sa dve oštrice. Iz dosade je radio najzabavnije i najgore stvari. Nikada nije znao šta ga čeka na kraju takvog dana.

Odlučio je da se predveče spusti do lokalne kladionice i pokuša da uzme neki dinar na klađenju uživo. Nije išlo. Taman kad je ostao bez para i krenuo kući da „odrobija“ preostalih par sati dosadnog dana, osetio je ruku na ramenu.



-Mali, ajde ispred na minut – reče mu dobro poznat glas.

Bio je to Milanov glas, čoveka koji je u kraju poznat po mutnim poslovima. Niko tačno nije znao čime se bavi i kakvi su to mutni poslovi, ali svi su znali da ne zarađuje tako veliki novac pošteno. I nije imao neko od klasičnih lokalno-mafijaških imena ili nadimaka, svi su ga zvali Milan.

Dobio je predlog da vikendom čuva jedan lokal, a Milan mu je obećao dve hiljade dinara po noći. Zumbul je bio u periodu kada mu je novac bio neophodan, a ovo se činilo kao dobra prilika da zaradi dodatno i ubije te dosadne dane.

I šta bi moglo da pođe po zlu? Treba par sati da stoji na vratima nekog lokala, glumi ozbiljnog lika, ostane trezan i pretresa pijane klince.

Otišli su odmah do lokala koji se zvao „Aleksandrija“. Odmah je počeo da radi, ali i da se nervira. Gledao je svu tu omladinu kojoj pripada kako, zapravo, propada. Došli su da potroše pare koje su njihovi roditelji štedeli ko zna koliko dana. Mislili su da su veoma važni, a zaboravljali činjenicu da će doručkovati paštetu kad se probude sutradan.

I taman dok je mučio svoj mozak mislima o stanju u društvi i omladini, osetio je tup udarac u predelu vrata. Pao je na zemlju kao pokošen. Probudio se posle određenog vremena na kolenima. Pored njega je klečao Milan i još jedan kolega koga se seća od te noći.

Čuo je glasove i buku, ali nije mogao da odreaguje. Spominjali su novac i drogu. Ništa mu nije bilo jasno. Opet je osetio udarac. I još jedan. Opet su mu se zatvorile oči.

Dobro jutro nikome

Probudio se u bolničkom krevetu. Kad je pokušao da se pomeri osetio je jak bol u predelu stomaka i grudi. Žena u belom mu je poželela dobro jutro i saopštila da ga čekaju policajci. U sobu je ušetao žgoljavi čovek sa kožnim kaputom. Predstavio se kao inspektor Krunić.

-         -  Branislave, da odmah pređemo na stvar. Pronađeni ste skladištu sa dva leša. Jeste li vi ubili te ljude?
Opet je osetio bol u stomaku i grudima, ali ovaj put ne od uboja. 

Pitanje ga je preseklo kao mač. Odmahnuo je glavom, jer kad je pokušao da otvori usta cela vilica mu je trnula. Inspektor Krunić je nastavio sa pitanjima.

-Znate li onda ko je to učinio? Niste mogli da budete u društvu dva, od ranije poznata policiji, čoveka koji su pronađeni mrtvi, a da ne znate ništa. Bolje je po vas da krenete odmah da pričate šta se desilo.

Poslednjim atomima snage uspeo je da ispriča svoju verziju događaja, ali po grimasama lica inspektora Krunića bilo je jasno da mu ne veruju ni reč.  Ostavili su ga i rekli da će opet doći sutra.


Bilo mu je jasno da je osumnjičen za ubistva, a da je poprilično siguran da ih nije počinio. Ali kako to da dokaže kad se skoro ničega ne seća od udarca ispred „Aleksandrije“. Ne seća se ni lica koje ga je udarilo jer je dobio udarac s leđa. Kroz glavu mu je prolazilo milion ideja i informacija.

Uzdao se u to da je neko morao da vidi šta se odigralo ispred lokala i da će posvedočiti da je nevin. Ili ipak neće? Kako su sati prolazili, bio je sve sigurniji da su mu male šanse da se izvuče iz problema u koji je upao zbog obećane dve hiljade dinara. A samo je hteo da radi pošteno.

Odlučio je da pobegne. Znao je da u ovakvim situacijama nije ni blizu kao u holivudskim filmovima. Nije bilo policajca ispred sobe, bolnica nije imala kamere. Ono što ga je više mučilo, to je bol koji je osećao u stomaku i grudima. Ali morao je da krene.

Prvo je otišao do toaleta, a onda posle nekoliko koraka, obučen u svoje odele koje je našao na kredencu pored kreveta, išetao iz bolnice. Nije znao ni kuda ide ni da li će uopšte negde stići u takvom stanju. Uzeo je telefon od slučajnog prolaznika i pozvao Anju. Rekao joj je da odmah moraju da se vide.

Quo vadis, Zumbule?

Našli su se u parku kod Hrama Svetog Save. Ukratko joj je ispričao šta mu se sve desilo kako je ona otišla, a ona je mislili da sanja.



-Eto, vidiš. Čim te nema pored mene upadam u sranja. Moraš da budeš uz mene. Moram da bežim. Misle da sam ubio dva čoveka.

-Ti si lud, sad ću da zovem policiju – rekla mu je Anja uplašenim glasom.

Stegao je jako oko struka i poljubio. Znala je da on nikada ne bi mogao da ubije bilo koga. Dogovorili su se odmah da pobegnu iz Beograda. Ne bi Anja tako lako pristala da joj nije bilo preko glave maltretiranja od strane Žike i mušterija kojima je prodavala svoje telo.

Ljubav je, ipak, bila presudna. Razbuktao se veliki plamen između njih dvoje. Nije mislila ni na sestru, ni da li će ih uhvatiti kako beže. Želela je samo da bude uz njega. On se previjao od bolova.

-Kuda idemo Zumbule? – bilo je logično pitanje koje je dobio od žene koju voli.

- Idemo prvo kod mene po pasoš, a onda kod tebe. Moramo skupiti sve pare koje imamo i otići daleko – zvučao je pribrano.

Anja je poljubila sestru koja je spavala i ostavila joj kratku poruku da je morala da ode i da će joj se javiti čim bude mogla. Nije mogao da ode iz Beograda, a da ne vidi oca kome je svaki dan mogao biti poslednji u životu. Ipak, nije otišao, jer je znao da bi mu trebali sati da mu objasni šta se desilo prethodnog dana, a vreme nije bilo njegov saveznik.

Otišli su na železničku stanicu i kupili karte za Bar. Voz je polazio u 21 čas. Stopili su se sa masom spuštenih i tužnih pogleda i krenuli put Crne Gore. Zaspao je odmah čim su krenuli. Anja mu je držala glavu u krilu i mazila ga oko masnica.

Ujutru su stigli u Bar i odlučili da se raspitaju kako mogu da stignu do Italije. U novinama ništa nije pisalo o njemu i dvostrukom ubistvu koje se desilo u Beogradu. Ubrzo su uspeli da nađu vezu za Bar brodom koji je kretao za nekoliko sati.

Anja je imala dosta novca kod sebe, pa su bili bezbrižni. Imali su strah od policije i ljudi na ulici, svaki trenutak je očekivao da će mu neko prići i staviti lisice na ruke. Međutim, to se nije desilo ni kad su se ukrcali na brod. Osetio je novi život. Život koji je želeo jako dugo, a nije mogao da ga ostvari. Želeo je da pobegne daleko od svih sranja i bude pored žene koju voli, daleko od Srbije, daleko od svega što ga je mučilo. Sranje mu je pomoglo u tome. Kroz glavu mu je prolazilo koliko je dobro sve to loše što mu se desilo. Jer da nije bilo toga nikada ne bi reagovao tako ekspresno. Pitao se da li je Anja bila svesna onoga što čini. A ona se smeškala dok joj je vetar mrsio kosu. Izgledali su srećno. Gledali su mesečinu kako se pretapa u vodi, a onda umesto izliva lepih reči, odlučili su da odu u sobu. Imali su najprljaviji seks do sada.

On je jaukao od bolova, ali nije želeo da stane. Ulazio je sve jače u nju, a njihovi uzdasi su se pretvarali u divlje jauke. Osećao je život, osećao je njene bradavice između svojih prstiju. Osećao se kao čovek.

Glasno ćutanje

Ono na šta nisu računali kad su se odlučili na put u Italiju bilo je nepoznavanje jezika. Nisu znali ni engleski, tek poneku reč, a kamoli italijanski. Kao da je polako počeo da ih udara šamar realnosti i vraća iz sveta ljubavi u svet u kome se nalaze. Nekako su uspeli da se sporazumeju da kupe hranu i nađu smeštaj, ali bili su svesni da tih par stotina evra koje imaju neće puno da im potraje.

Predveče su odlučili da obiđu grad. Bazilika Svetog Nikole svetlela je pred njima. Ogromni beli zidovi činili su ov građevinu velelepnom. Bazilika je bila otvorena, pa su odlučili da je razgledaju iznutra. Zumbul je odlučio da zatraži pomoć svetitelja po kome bazilika nosi ime i čije mošti tu počivaju, ali nije mogao da se seti nijedne molitve.



-          - Sveti Nikola...ja ne znam kako se ovo radi...ali eto, ako bi mogao da nam pomogneš nekako...ti i Bog znate da nikoga nisam ubio... – mrmljao je pokušavajući da sklopi reči molitve.

-          - Srpski? Da li je moguće? Šta vas je nateralo ovamo deco moja? – preseče ih glas koji je dolazio iz mračnog dela bazilike.

Nije to bio glas Svetog Nikole, već starog crkvenjaka Petra. On je bio član ugledne porodice iz Pridvorice ( kod Ivanjice) lojalne kralju, a onda su morali da beže kada je i kralj pobegao. Njegovi su se potucali po Engleskoj, a onda je Petar igrom slučaja završio u Italiji. Promenio je i veru i odlučio da služi bogu.

Veru je promenio ne iz ličnih ubeđenja, već zato što nije mogao da se vrati u Srbiju, a morao je od nečega da živi u Italiji. U jednom katoličkom manastiru pored Barija su ga prihvatili i davali mu hranu i prenoćište, a on je obrađivao imanje.

Vremenom je Petar postao poznat po dobrim vrlinama i postavljen je za crkvenjaka u bazilici Svetog Nikole. Skoro da je i zaboravio srpski. A onda je pred sobom video dvoje mladih koji se mole Svetom Nikoli na srpskom. Ne zna ko je više bio iznenađen, oni što neko u toj zemlji razume šta pričaju, ili on kome su se odmah vratile bolne uspomene na otadžbinu i kobnu sudbinu njegove porodice.

Nije Zumbul previše verovao u čuda, ali ovo koje se desilo samo par sekundi posle njegove šture molitve nateralo ga je na razmišljanje. Razmišljanje je prekinuo Petar koji je doneo toplu supu. Sedeli su u malenoj trpezariji u kući pored bazilike i pričali jedni drugima svoje sudbine.


Šta god je spojilo ove ljude, delovalo je kao na filmu. Više nije bilo bitno da li je to bog, sudbina, slučajnost ili nešto četvrto, oni su se osećali povezano. I razumeli su jedni druge. Samo, u prostoriji ih nije bilo troje, nego četvoro. Anja je nosila novi život u sebi i spremala se da saopšti Zumbulu da nije abortirala.

Nastaviće se...

субота, 23. март 2013.

Životobus

Rat je tek prestao, a meni ništa nije bilo jasno. Tek smo počeli da živimo u Zvorniku, a tata još nije postao sveštenik. Skoro svake subote smo šinobusom išli do dede i babe. A oni su bili u Nikincima, selo pored Šapca. Šinobus je nešto što izgleda kao kreacija Emira Kusturice za filmove. Uvek prljavo, puno ljudi, uglavnom cigana, kokoške lete iznad glave dok se pijani kondukteri međusobno makljaju kako da podele "mito" jer nikome nije padalo na pamet da plati celu kartu. A niko nije mogao ni da je plati u pravoj vrednosti.

Sate klackanja i prekrivanje očiju od strane mame dok se drugi ljudi tuku zameni prijatna ravnica Srema i dugi ambari kukuruza kad stignemo u Nikince. Mala stanica, odmah iza nje ogromni ambari puni kukuruza. Vreme i život kao da su stali u tom selu. Kuće su pravljene jedne do drugih, a visoke ograde su sakrivale ljude. Na ulicama skoro da nije bilo nikoga osim dece uveče.  

Put do dedine i babine kuće se razlikovao uvek, otac je imao običaj da jedan put idemo asfaltom okolo, a nekada između ambara, preko igrališta i baba Rajinog dvorišta (ta porodica nam dođe neki rod valjda). Baka Dušanka nas je uvek dočekivala sa ručkom od rendanog krompira. To je najbolje jelo na svetu. Niko ne zna da ga tako spremi.

Deda (kad nije bio u Austriji), sedeo je u ćošku i obično pio svoje pivo. Nismo mi porodica sa puno emocija. Bar naša muška linija. Dok nas je baka uvek dočekivala sa osmehom, zagrljajima, ručkom, deda, otac i ja smo se pozdravljali kao tri panja. Hladni i glupi.

Stariji stric je bio tu skoro uvek, dok je mlađi lutao po selu. I igrao fudbal za "Polet" iz Nikinaca. Posle ručka sledio je odlazak na fudbal i bodrenje strica dok se lomi po terenu u beton ligi. Selo je bilo mešovito, tako da u obzir nisu dolazile uobičajene igre koje sam naučio u Bosni kao što su rat drvenim puškama, nego recimo vožnja biciklima do kraja ulice. Kako smešna deca, ne igraju se rata.

Deda mi je obezbedio dobro biciklo, što mi je dalje donosilo pobedu u trci. Nisu me baš voleli zbog toga. Došao Bosanac i pobedio ih u njihovom selu. Predveče sam obično sa dedom i tatom obilazio ambare, njive i obore. Deda se hvalio šta je novo posadio i nabavio, tata klimao glavom, a ja pokušao da pobegnem kod mame i babe da čujem šta pričaju. Njihove priče su uvek bile zanimljivije. Žene koje energično pričaju o najnovijim tračevima uvek su zanimljivije od dva hladna muškarca koja pričaju o vrednosti ara.

Dođe nedelja, posle ručka opet šinobus. Opet uglavnom preko baba Rajinog dvorišta, preko igrališta, između velikih ambara do stanice. Do Malog Zvornika već opisana slika na početku, a onda peške preko mosta do Velikog Zvornika u kome smo živeli. To je već postala rutina svaki vikend. Bili smo nekako srećna porodica u toj nemaštini, obilazili se. Hladna, ali srećna porodica.

Tata je postao sveštenik, prošle su godine, ja sam porastao. Sve ređe smo išli u Nikince. Nije više bilo šinobusa, sada smo imali svoj auto i mogli smo kad smo hteli da idemo. Ali nismo. Nesreća i nemaština su nas spajali, a sada kada imamo sve, dalji smo nego ikada. Postali smo još hladnija porodica. Baka tek jednom godišnje dočeka da nas vidi i i dalje to čini sa rendanim krompirom za ručak. To je najbolje jelo na svetu. Deda je i dalje isti. Pije svoje pivo u ćošku i ne priča više. Liči mi na onog čoveka koji je dosta izneo na svojim plećima i nema sada snage da priča o bilo čemu. Ja nisam bio tu kad se dešavalo sve to, od njega pamtim samo ćutanje i pivo.

Svi oni dečaci koje sam pobeđivao su verovatno sada ozbiljni ljudi. Oženjeni, verovatno imaju i decu, obrađuju zemlju i umesto vožnje biciklima sada verovatno ispred lokalne prodavnice piju pivo i pričaju o narednoj utakmici beton lige. Ja sam se izgubio u vrtlogu života. Sada me ne vozi šinobus nego životobus. Vozi sve dalje od onoga što sam bio u neke nove predele i navike. Mi smo hladna porodica. 

понедељак, 18. март 2013.

Mi s periferije nismo ljudi

Ponoć će skoro, pobegao mi je poslednji prevoz. Iskren da budem, nisam ga ni jurio - pustio sam ga.

Posle par stotina koraka stigoh onaj drugi. Naišla je poslednja sedmica, a u nju se strpalo još ljudi, kao da ono što je već bilo u njoj nije bilo dovoljno za gužvu. Ponoć je već došla. Iz gužve poljubaca, spuštenih pogleda, ljudi sa brigama i ljudi bez briga iskrcali smo se na svojoj stanici.

Predstoji poslednja trećina puta, opet peške, opet ona najteža. Poklopi se tako da početak i kraj budu najteži. Valjda je tako i u životu.
Na istoj stanici izašle su četiri sudbine. Ne mogu nas nazvati ljudima, jer nas je bilo četvoro. Falilo nam je jedno da budemo ljudi. Skroz na početku čovek, iza njega dve žene i ja.

Prva sudbina sa torbom u rukama hodala je ubrzano i skrenula negde na pola brda levo. Da li će ga sačekati žena umornog posle posla ili će pak četiri zida biti jedini drugovi i ove noći? Zašto ja uopšte razmišljam o tome, prođe mi kroz glavu.  Druga sudbina je nosila nešto iz pekare, opet krenuh da razmišljam. Da li mužu, da li deci, da li da nahrani samu sebe....Razmišljanje mi prekinu ubrzan hod treće sudbine. Pretekla je drugu sudbinu i postala prva. A ja sam postao treća. I svako je noćas nosio ono što mu treba. Neko torbu za posao, neko hranu, neko ništa, ja pivo.

Ubrzo smo postali ljudi. Ostalo nas je dvoje. Prva sudbina je odlučila da skrene. Nas dvoje ljudi, skoro na vrhu brda. Vetar je svirao, a ona davala ritam koracima svojih cipela. Nemam slušalice, pa pustih pesmu na zvučnik telefona. Napravila je neki nedovršen okret. Kao da se uplašila. Skrenula je na vrhu brda i otišla u nepoznatom pravcu.


Ispred mene je ostala nizbrdica i još nekoliko stotina koraka. Znate, najveća mana periferije nije to što je daleko od centra. Već to što ti uvek da puno vremena  da razmišljaš o svemu. Životu, ljubavi, postupcima...I tako krenuh da se ispitujem šta mi je uopšte trebalo da razmišljam o ovim nepoznatim ljudima. Zašto im uopšte dajem značaj. Zašto nisam prosto koračao ulicom uzbrdo bez ikakvih emocija.

Tako ja i u životu znam da radim sve i svašta i razmišljam o tome, iako možda ne bi trebalo da mi zarobljava mozak. I nema poente. Kao ni priča o ovim ljudima gore. Kome će ova priča promeniti život? Da li ti što čitaš ovo vidiš nešto posebno u ovome? Ni ja.

Nije mi promenio život ovaj doživljaj kao što ni tebi neće čitanje moje priče. Nije dugo prošlo, posle nizbrdice usledio je poslednji napor i poslednje brdo do moje zgrade. Pas koji je ničiji opet je odlučio da me prestravi. Istrčao je iza nekog parkinga i počeo glasno da laje. I nikako da naučim da mi neće ništa već da samo laje. I uvek se tako isprepadam. Ubrzao mi je opet rad srca.

Već sam se propisno zaledio i stigao do ulaza, a ključa kao za inat nigde nema. Taman kad sam pomislio da sam ga našao, shvatio sam da je to ključ od sandučeta, a ne od ulaza. Sanduče u koje mi nikad ništa drugo nije stiglo osim računa. A ipak poželim neko pismo neke drage osobe...

Lažem, stigla mi je jednom razglednica. Drug iz Tunisa poslao kako mu je super, kako uživa, sunce je prelepo, plaža je predivna, a devojke preplanule i to...Jbg, nekome je život majka, a nekome je otac političar.

Čekala su me moja četiri zida, moja sloboda u tamnici. Sloboda jer znam da ću se okupati u dimu i pivu opet , skinut u gaće i da me neće niko pitati zašto. Tamnica jer sam zatvoren.

Prošlo je već par minuta kako čitaš ovo a nisi skapirao zašto. I nećeš. I ne moraš. Ali eto, pročitao si nešto nebitno i glupo, što je malo duže od standarnog natpisa koji srećeš u dnevnoj štampi. Čestitam ti. Evo ti pesma, nemoj da je ne poslušaš:





субота, 09. фебруар 2013.

Smećar i kurva (treći deo)


Napomena: Ko prvi put čita, ovde se nalaze prvi i drugi deo. 

Vreme praznika donelo je nove brige za Zumbula. Poznato je da su praznici vreme praštanja, a ovo je bio prvi Božić da nije sa ocem. Popustio je.  U sumrak je otišao kod oca i stegnuo mu ruku. Nisu puno pričali. Večerali, nazdravili, pozdravili se…sve  im je bilo jasno. Već sutradan je morao na posao, sneg je ponovo prekrio Beograd i ponovo mu opravdao ime.

Sa Anjom se nije video tačno 12 dana. Ona je nastavila da radi, a on nije bio raspoložen za bilo šta. Nekako je brzo splasnula ona ljubav u njemu. Ljubav? Ili je to možda bila zaljubljenost. Strast. Trenutno nešto. Ili je ljubav, samo prividno splasnula. Više ga nije interesovalo previše da se vidi sa njom, koliko da li je trudna.
Jeste. Testovi retko kad lažu. 

Ali Zumbul je odmah znao da on nije otac deteta. Koristio je kondom, a dobro se seća da isti nije pukao. Svega se seća, detaljno. Jer mu je to bio prvi seks posle dugo vremena. Pamti svaku kap znoja, svaki pokret, svaki uzdah. Ali nikako da se opet probudi “ono” prema Anji kao pre neki dan.

Pozvala ga je da se vide.

-Znaš, trudna sam…ne očekujem od tebe ništa, samo ako možeš sa mnom do klinike da to očistimo…ja ću platiti.
-Šta ću ti ja? Što ne zoveš onoga ko ti je napravio to dete?
-Ali spavala sam sa tobom, verovatno si ti…
-Nisam, nije nam pukao kondom. Imaš li još nešto da mi kažeš, žurim na posao?
-Ne. Ćao.

Bila je u čudu. Nije joj toliki problem  što će morati da abortira, koliko su se osećanja čoveka ,koji je pre neki dan popeo do nebesa emocijama, sada tako odvratna i nezainteresovana. Ko je on? Kako može tako? Šta mu se desilo pa je takav? Nakratko se pitala, pa otišla na posao.

Čistio je Zumbul te večeri ponovo dorćolske ulice. Zagrljeni par koji se spuštao niz Skadarliju mu je privukao pažnju. Bili su nekako prosto obučeni i nisu pripadali Skadarliji. Više su izgledali kao da imaju novca za pivo ispred Dragstora, nego za vino u nekoj od skadarskih kafana. Bili su vidno zaljubljeni. Derali su se. Hteo je da čuje šta pričaju, pa je za trenutak ugasio muziku i skinuo slušalice.

-Ovom ulicom su hodali Đura Jakšić, Branislav Nušić, Toma Zdravković i…ko još jbt… - pitao se zaljubljeni mladić, dubokim glasom.
-I mi – odgovori devojka koja je bila sa njim.

Zumbul se osmehnuo. –Vidi ti njih kako oni sebi pridaju na značaju…svrstali su se uz takve legend, totalno hladnokrvno – pomislio je u sebi. I on je hodao tom ulicom. Ali nikada se nije svrstao u takve legende. Možda je tu i poenta. Svi smo mi legende i heroji – za nekoga. Nekima manje, nekima više, ali pravim herojima nije bitno za koliko ljudi su heroji. Bitno je ono što su učinili za nekoga.


Ponovo se video sa ocem. Očev monolog ga je naterao na razmišljanje šta dalje da radi.

-Znaš, sine…Cenim to što radiš i hoćeš da budeš samostalan, ali to te nikuda neće odvesti. Bićeš smećar ceo život? Zašto da te ponižavaju? Vrati se na svoj fakultet, završi to što si počeo…osnuj porodicu, brini se o njoj. Ko će se udati za smećara? Mani se ćoravog posla. Mudruj i osamostaljuj se kad prođeš nešto. Prvo proživi brak. I decu. Kako hoćeš…meni je vreme još malo isteklo, govorim ti za tvoje dobro i…tu je otac prekinuo sa monologom, kašalj je bio jači od očevih reči.

Nije Zumbul pokazivao nikakvu reakciju, samo je mirno pušio svoju cigaru, dodao ocu čašu vode i napustio očev dom.  Možda je otac u pravu. Što bi on bio poseban i pokušavao nešto drugačije. I kuda vodi to drugačije? Jednostavnije je živeti, učiti, raditi, umreti – nego ići težim putem – živeti i raditi nešto drugačije od većine.

Pozvao je Anju. Našli su se kod Jevrejske ulice.

-Vidiš, u ovoj ulici u živeli Jevreji… - počeo je da priča Zumbul.
-Uuu, genije, kako ti je palo to na pamet? –prekinula ga je Anja.
-Ućuti. Bilo ih je dosta. Kad je došao drugi svetski rat, jednog dana su ih sve poubijali. Kamion je prolazio kroz ulicu, ubace ih u njega, napune prikolicu gasom i bace leševe po ulici. I sve tako dok ih nisu sve poubijali. Vidiš ovu zgradu? To je bila sinagoga. Jevreji su nas poštovali. Tu je bio i ćirilični natpis. I sada je, iako je ovo dom za stare. Vidiš, piše ćirilicom citat iz Talmuda.
-Nisam znala. Ti neki načitan lik izgleda… - kao da se divila Anja.
-Nisam načitan, samo volim svoj grad – odgovorio je mirno Zumbul.

Približavali su se keju. On je imao poseban značaj za Zumbula. Voleo je tu da dolazi sam i posmatra jato labudova i zaljubljenih ljudi.

-Tamo, preko reke, sada je Zemun. To je nekada bila Austrougarska. Hrabrost u Beogradu tog vremena je bila na ceni. A sticala se tako što preplivaš na drugu stranu obalu i vratiš se živ.
-Pa šta je tu hrabrost, mogu i ja da preplivam i vratim se.
-Možeš. Ali tada su austrougarski vojnici bili sa druge strane i sa pucnjima dočekivali svakoga ko je pokušao da prepliva. Mnogi su pokušali da preplivaju, ali nije bilo puno onih koji su uspeli i da se vrate.
-Jesi me zvao da mi držiš časove istorije ili..? – prekinula je Zumbulova izlaganja Anja, taman kad je hteo da joj pričao bedemu i odbrani Beograda…a blizu je bila i Nebojšina kula. I njoj je hteo da joj govori.
Odlučio je da joj kaže da ne radi abortus. Želeo je to dete. Želeo je da bude otac.
-Pa ne, ne možeš ti biti otac deteta koje nije tvoje…ja ne mogu raditi ono od čega živim…ne može, nema šanse, već sam zakazala termin.
-Ajde rodi mi dete i ne moraš živeti sa mnom. Hoću da budem otac. Samo ga rodi i nestani ako želiš – molio je Zumbul.
-Ne, to znači devet meseci da sam invalid dok ne rodim. Nećeš me ti hraniti sa bednom platom kojom jedva sam sebe prehranjujes. Prestani da daješ glupe predloge – još više je molila Anja.
Poljubio je. I još jednom. Kad je krenula nešto da kaže, još jednom je to učinio. Ponudio joj je brak. Kleknuo i zaprosio. Nije imao prsten. Ubrao je travu i smotao neki prsten.
-Ma daj, ne blamiraj nas…kakav brak… - mahala je glavom Anja.
-Ajde, ajde…možemo sve, veruj mi. Brda, doline, Pariz, mi, sve to…ajde, imam  želju da delimo sve – buncao je Zumbul.

-Ma daj…idemo, hladno mi je – brzo ga je ohladila Anja.

Otišli su ćutke. Koliko ga je ohladila kad je odbila prosidbu, toliko ga je ugrejala kod njega kući. Ovaj put si imali seks na stolu.
-E, ne možemo ovde...jedem ovde... – govorio je Zumbul dok joj je ljubio vrat i rukom skidao brus.
-Od sada ćeš ovde da jedeš i da jebeš.




четвртак, 17. јануар 2013.

Vremeplovom od Beograda do Novog Sada

Napomena: Gost na mom blogu je Nataša Niškanović, ovo je kratak opis njenog putovanja od Beograda do Novog Sada vozom...

Železnička stanica u Beogradu. U zgradi sagrađenoj 1884. godine vreme kao da je stalo. Jedino plazma ekrani sa redovima vožnje i Korner šop ukazuju na to da je 21. vek. Čak i šalterski radnici nose uniforme koje izgledaju kao da su ih obukli svog prvog radnog dana neke davne ’81. i da ih od tada nisu ni skidali. U holu dva policajca, dečko sa putničkom torbom i devojka koja pita jednu od radnica da li će kasniti voz za Novi Sad koji po rasporedu kreće u 23:10h.

- Devojčice, a zašto bi kasnio?
- Zato što uvek kasni.
- E pa sad ne kasni.
- A na kom će peronu biti?
- Znaćemo kad dođe.

U prilog kašnjenju vozova srpske železnice govori i činjenica da kada nazovete njihov kol centar kao prvu opciju ponude vam informacije o kašnjenju vozova. Tek nakon toga čujete ljubazni glas koji vas upućuje da za informacije o redu vožnje vozova pritisnete taster dva. 
 
Na samim peronima tiho i sablasno. Svetla velegrada zamenjena su staničnom tamom. Pokoji beskućnik i putnik kvare bezdušnu idilu. Nedavno je tu sniman film „Montevideo, bog te video“ čija se radnja odvija tridesetih godina prošlog veka. Olakšanje za produkciju jer su imali scenografiju skoro u originalu. Naime, prosečna starost srpskih vagona procenjena je na oko 40 godina. U doba kada u Kini konstruišu vozove koji se kreću 500 kilometara po času, u državi Srbiji ne zna se ni kad kreću vozovi, a još manje kad stižu. 
 
Već je 23:15, a voza nema. Sa razglasa se čuje mrzovoljni ženski glas:
- Voz broj 3408 za Novi Sad preko Nove Pazove, Stare Pazove, Inđije, Beške, Čortanovaca, koji po redu vožnje saobraća u 23:10, u polasku kasni 35 minuta.

Na stanici dva zatvorena kafea i jedna otvorena kafana. Putnici koji po prvi put uđu u nju imaju osećaj kao da su zapravo prošli kroz vremensku mašinu. Četvrtasti stolovi sa kariranim stolnjacima i starim, pohabanim drvenim stolicama dočekuju goste već nekoliko decenija. U prostoriji ispunjenoj dimom mešaju se mirisi alkohola, kuhinje, znoja i cigara. U jelovniku tradicionalna srpska jela (pasulj, supa, pečenje, kupus, ćevapi) koja se nude reda radi jer pored većine stavki iz menija cena ne stoji. Malopre spomenuta devojka seda i naručuje čaj od punačke, rumene konobarice sa kratkom, iskrzanom kosom uvijenom u mini val i obučene u tamnoplavi sako, usku suknju i nekada popularne borosane, cipele na platformu koje se prostiru do gležnjeva i imaju otvor za palac, takođe tamnoplave boje. Od čajeva samo hibiskus, nana i kamilica. Stiže u šolji uz dve kesice šećera. Ni traga od meda ili limuna, stvari koje možete dobiti u ostalim kafićima, ali je zato cena u skladu sa uslugom – 70 dinara. 
 
Oko 23:45 ponovo se lenjo oglašava službenica putem razglasa:

- Voz broj 3408 za Novi Sad preko Nove Pazove, Stare Pazove, Inđije, Beške, Čortanovaca postavljen je na prvi levi kolosek.


Devojka odlazi na peron i sa nekoliko putnika ulazi u voz. Kupei su skoro prazni. Prazni, zagušljivi i pretopli jer je grejanje, izgleda, jedino što funkcioniše. U jednom od njih su ona, zagledana kroz prozor i setna što napušta Beograd, i dečko koji čita novine. Ni jedno ni drugo ne primećuju da su krenuli jer se voz, sve dok ne pređe most za Novi Beograd, kreće neprimetnom brzinom. Ređaju se stanice: Novi Beograd, Tošin bunar, Zemun, Zemun polje, Batajnica. Kondukter ulazi u kupe da pregleda karte.

 Devojka pokazuje svoju povratnu, kupljenu još u Novom Sadu, dok momak vadi 100 dinara i daje ih čoveku u odelu identičnom onim koje nose šalterski radnici. Kondukter uzima novac i stavlja ga u džep ne izdajući kartu jer ona do Inđije, putnikovog odredišta, košta nešto više od toga. Iz njihove gestikulacije jasno se uočava da im je ova radnja zapravo uobičajena. Ali devojka ne obraća pažnju na to i iako u kupeu stoji znak za zabranjeno pušenje, ona mirno pali cigaretu. Kondukter to vidi, ali ništa ne govori jer će ubrzo i on učiniti isto. 
 
Prolaze stanica za stanicom, njihove tame pretapaju se jedna u drugu. I sve liče na napuštene objekte nekih srećnijih vremena, češćih i lepših putovanja vozom. Tišinu puta kvari samo cvilenje zastarelih kočnica i pokoji otpravnik voza koji zviždukom daje mašinovođi znak za polazak kada poneki putnik izađe iz vagona i nestane u mraku prostranstva dna nekadašnjeg Panonskog mora.

U nekom trenutku te hladne noći kondukter ponovo prolazi da vidi ima li novih putnika, ali i nekog pića možda. Za njim, iz drugog vagona, par momaka veoma veselih i vidno pripitih. Na vratima kupea u kom je devojka stoje i razgovaraju:
- Ima li nekog alkohola i za mene?
- Nema, majstore, sve smo popili.
Zatim se obraćaju devojci:
- Imaš li upaljač?
Devojka im pruži.
- Ideš za NS?
- Da, i vi?
- Ma da, u izlazak. Nemamo pojma gde, ali idemo da se provedemo za male pare. Kod vas je sve mnogo jeftinije. A i poznato je da Beograđani mnogo vole Novosađanke. ’Aj s nama?
- Hvala, na pozivu, ali drugi put.
I uz reči: „a baš si neka“ i pevušeći neku narodnu pesmu odlaze.
Voz usporava da pređe železnički most i uđe u Novi Sad. Svetla vojvođanske prestonice naziru se u daljini. No i njih menjaju mračne senke i grobna tišina železničke stanice, ovog puta novosadske. Putnici izlaze, odlaze svako na svoju stranu. Uz zvižduk odlazi i voz u prostranstva ravnice. Samo stanica ostaje tu gde jeste da u svoj hladni zagrljaj primi nove putnike.