Укупно приказа странице

субота, 23. март 2013.

Životobus

Rat je tek prestao, a meni ništa nije bilo jasno. Tek smo počeli da živimo u Zvorniku, a tata još nije postao sveštenik. Skoro svake subote smo šinobusom išli do dede i babe. A oni su bili u Nikincima, selo pored Šapca. Šinobus je nešto što izgleda kao kreacija Emira Kusturice za filmove. Uvek prljavo, puno ljudi, uglavnom cigana, kokoške lete iznad glave dok se pijani kondukteri međusobno makljaju kako da podele "mito" jer nikome nije padalo na pamet da plati celu kartu. A niko nije mogao ni da je plati u pravoj vrednosti.

Sate klackanja i prekrivanje očiju od strane mame dok se drugi ljudi tuku zameni prijatna ravnica Srema i dugi ambari kukuruza kad stignemo u Nikince. Mala stanica, odmah iza nje ogromni ambari puni kukuruza. Vreme i život kao da su stali u tom selu. Kuće su pravljene jedne do drugih, a visoke ograde su sakrivale ljude. Na ulicama skoro da nije bilo nikoga osim dece uveče.  

Put do dedine i babine kuće se razlikovao uvek, otac je imao običaj da jedan put idemo asfaltom okolo, a nekada između ambara, preko igrališta i baba Rajinog dvorišta (ta porodica nam dođe neki rod valjda). Baka Dušanka nas je uvek dočekivala sa ručkom od rendanog krompira. To je najbolje jelo na svetu. Niko ne zna da ga tako spremi.

Deda (kad nije bio u Austriji), sedeo je u ćošku i obično pio svoje pivo. Nismo mi porodica sa puno emocija. Bar naša muška linija. Dok nas je baka uvek dočekivala sa osmehom, zagrljajima, ručkom, deda, otac i ja smo se pozdravljali kao tri panja. Hladni i glupi.

Stariji stric je bio tu skoro uvek, dok je mlađi lutao po selu. I igrao fudbal za "Polet" iz Nikinaca. Posle ručka sledio je odlazak na fudbal i bodrenje strica dok se lomi po terenu u beton ligi. Selo je bilo mešovito, tako da u obzir nisu dolazile uobičajene igre koje sam naučio u Bosni kao što su rat drvenim puškama, nego recimo vožnja biciklima do kraja ulice. Kako smešna deca, ne igraju se rata.

Deda mi je obezbedio dobro biciklo, što mi je dalje donosilo pobedu u trci. Nisu me baš voleli zbog toga. Došao Bosanac i pobedio ih u njihovom selu. Predveče sam obično sa dedom i tatom obilazio ambare, njive i obore. Deda se hvalio šta je novo posadio i nabavio, tata klimao glavom, a ja pokušao da pobegnem kod mame i babe da čujem šta pričaju. Njihove priče su uvek bile zanimljivije. Žene koje energično pričaju o najnovijim tračevima uvek su zanimljivije od dva hladna muškarca koja pričaju o vrednosti ara.

Dođe nedelja, posle ručka opet šinobus. Opet uglavnom preko baba Rajinog dvorišta, preko igrališta, između velikih ambara do stanice. Do Malog Zvornika već opisana slika na početku, a onda peške preko mosta do Velikog Zvornika u kome smo živeli. To je već postala rutina svaki vikend. Bili smo nekako srećna porodica u toj nemaštini, obilazili se. Hladna, ali srećna porodica.

Tata je postao sveštenik, prošle su godine, ja sam porastao. Sve ređe smo išli u Nikince. Nije više bilo šinobusa, sada smo imali svoj auto i mogli smo kad smo hteli da idemo. Ali nismo. Nesreća i nemaština su nas spajali, a sada kada imamo sve, dalji smo nego ikada. Postali smo još hladnija porodica. Baka tek jednom godišnje dočeka da nas vidi i i dalje to čini sa rendanim krompirom za ručak. To je najbolje jelo na svetu. Deda je i dalje isti. Pije svoje pivo u ćošku i ne priča više. Liči mi na onog čoveka koji je dosta izneo na svojim plećima i nema sada snage da priča o bilo čemu. Ja nisam bio tu kad se dešavalo sve to, od njega pamtim samo ćutanje i pivo.

Svi oni dečaci koje sam pobeđivao su verovatno sada ozbiljni ljudi. Oženjeni, verovatno imaju i decu, obrađuju zemlju i umesto vožnje biciklima sada verovatno ispred lokalne prodavnice piju pivo i pričaju o narednoj utakmici beton lige. Ja sam se izgubio u vrtlogu života. Sada me ne vozi šinobus nego životobus. Vozi sve dalje od onoga što sam bio u neke nove predele i navike. Mi smo hladna porodica. 

понедељак, 18. март 2013.

Mi s periferije nismo ljudi

Ponoć će skoro, pobegao mi je poslednji prevoz. Iskren da budem, nisam ga ni jurio - pustio sam ga.

Posle par stotina koraka stigoh onaj drugi. Naišla je poslednja sedmica, a u nju se strpalo još ljudi, kao da ono što je već bilo u njoj nije bilo dovoljno za gužvu. Ponoć je već došla. Iz gužve poljubaca, spuštenih pogleda, ljudi sa brigama i ljudi bez briga iskrcali smo se na svojoj stanici.

Predstoji poslednja trećina puta, opet peške, opet ona najteža. Poklopi se tako da početak i kraj budu najteži. Valjda je tako i u životu.
Na istoj stanici izašle su četiri sudbine. Ne mogu nas nazvati ljudima, jer nas je bilo četvoro. Falilo nam je jedno da budemo ljudi. Skroz na početku čovek, iza njega dve žene i ja.

Prva sudbina sa torbom u rukama hodala je ubrzano i skrenula negde na pola brda levo. Da li će ga sačekati žena umornog posle posla ili će pak četiri zida biti jedini drugovi i ove noći? Zašto ja uopšte razmišljam o tome, prođe mi kroz glavu.  Druga sudbina je nosila nešto iz pekare, opet krenuh da razmišljam. Da li mužu, da li deci, da li da nahrani samu sebe....Razmišljanje mi prekinu ubrzan hod treće sudbine. Pretekla je drugu sudbinu i postala prva. A ja sam postao treća. I svako je noćas nosio ono što mu treba. Neko torbu za posao, neko hranu, neko ništa, ja pivo.

Ubrzo smo postali ljudi. Ostalo nas je dvoje. Prva sudbina je odlučila da skrene. Nas dvoje ljudi, skoro na vrhu brda. Vetar je svirao, a ona davala ritam koracima svojih cipela. Nemam slušalice, pa pustih pesmu na zvučnik telefona. Napravila je neki nedovršen okret. Kao da se uplašila. Skrenula je na vrhu brda i otišla u nepoznatom pravcu.


Ispred mene je ostala nizbrdica i još nekoliko stotina koraka. Znate, najveća mana periferije nije to što je daleko od centra. Već to što ti uvek da puno vremena  da razmišljaš o svemu. Životu, ljubavi, postupcima...I tako krenuh da se ispitujem šta mi je uopšte trebalo da razmišljam o ovim nepoznatim ljudima. Zašto im uopšte dajem značaj. Zašto nisam prosto koračao ulicom uzbrdo bez ikakvih emocija.

Tako ja i u životu znam da radim sve i svašta i razmišljam o tome, iako možda ne bi trebalo da mi zarobljava mozak. I nema poente. Kao ni priča o ovim ljudima gore. Kome će ova priča promeniti život? Da li ti što čitaš ovo vidiš nešto posebno u ovome? Ni ja.

Nije mi promenio život ovaj doživljaj kao što ni tebi neće čitanje moje priče. Nije dugo prošlo, posle nizbrdice usledio je poslednji napor i poslednje brdo do moje zgrade. Pas koji je ničiji opet je odlučio da me prestravi. Istrčao je iza nekog parkinga i počeo glasno da laje. I nikako da naučim da mi neće ništa već da samo laje. I uvek se tako isprepadam. Ubrzao mi je opet rad srca.

Već sam se propisno zaledio i stigao do ulaza, a ključa kao za inat nigde nema. Taman kad sam pomislio da sam ga našao, shvatio sam da je to ključ od sandučeta, a ne od ulaza. Sanduče u koje mi nikad ništa drugo nije stiglo osim računa. A ipak poželim neko pismo neke drage osobe...

Lažem, stigla mi je jednom razglednica. Drug iz Tunisa poslao kako mu je super, kako uživa, sunce je prelepo, plaža je predivna, a devojke preplanule i to...Jbg, nekome je život majka, a nekome je otac političar.

Čekala su me moja četiri zida, moja sloboda u tamnici. Sloboda jer znam da ću se okupati u dimu i pivu opet , skinut u gaće i da me neće niko pitati zašto. Tamnica jer sam zatvoren.

Prošlo je već par minuta kako čitaš ovo a nisi skapirao zašto. I nećeš. I ne moraš. Ali eto, pročitao si nešto nebitno i glupo, što je malo duže od standarnog natpisa koji srećeš u dnevnoj štampi. Čestitam ti. Evo ti pesma, nemoj da je ne poslušaš: