Životobus

Rat je tek prestao, a meni ništa nije bilo jasno. Tek smo počeli da živimo u Zvorniku, a tata još nije postao sveštenik. Skoro svake subote smo šinobusom išli do dede i babe. A oni su bili u Nikincima, selo pored Šapca. Šinobus je nešto što izgleda kao kreacija Emira Kusturice za filmove. Uvek prljavo, puno ljudi, uglavnom cigana, kokoške lete iznad glave dok se pijani kondukteri međusobno makljaju kako da podele "mito" jer nikome nije padalo na pamet da plati celu kartu. A niko nije mogao ni da je plati u pravoj vrednosti.

Sate klackanja i prekrivanje očiju od strane mame dok se drugi ljudi tuku zameni prijatna ravnica Srema i dugi ambari kukuruza kad stignemo u Nikince. Mala stanica, odmah iza nje ogromni ambari puni kukuruza. Vreme i život kao da su stali u tom selu. Kuće su pravljene jedne do drugih, a visoke ograde su sakrivale ljude. Na ulicama skoro da nije bilo nikoga osim dece uveče.  

Put do dedine i babine kuće se razlikovao uvek, otac je imao običaj da jedan put idemo asfaltom okolo, a nekada između ambara, preko igrališta i baba Rajinog dvorišta (ta porodica nam dođe neki rod valjda). Baka Dušanka nas je uvek dočekivala sa ručkom od rendanog krompira. To je najbolje jelo na svetu. Niko ne zna da ga tako spremi.

Deda (kad nije bio u Austriji), sedeo je u ćošku i obično pio svoje pivo. Nismo mi porodica sa puno emocija. Bar naša muška linija. Dok nas je baka uvek dočekivala sa osmehom, zagrljajima, ručkom, deda, otac i ja smo se pozdravljali kao tri panja. Hladni i glupi.

Stariji stric je bio tu skoro uvek, dok je mlađi lutao po selu. I igrao fudbal za "Polet" iz Nikinaca. Posle ručka sledio je odlazak na fudbal i bodrenje strica dok se lomi po terenu u beton ligi. Selo je bilo mešovito, tako da u obzir nisu dolazile uobičajene igre koje sam naučio u Bosni kao što su rat drvenim puškama, nego recimo vožnja biciklima do kraja ulice. Kako smešna deca, ne igraju se rata.

Deda mi je obezbedio dobro biciklo, što mi je dalje donosilo pobedu u trci. Nisu me baš voleli zbog toga. Došao Bosanac i pobedio ih u njihovom selu. Predveče sam obično sa dedom i tatom obilazio ambare, njive i obore. Deda se hvalio šta je novo posadio i nabavio, tata klimao glavom, a ja pokušao da pobegnem kod mame i babe da čujem šta pričaju. Njihove priče su uvek bile zanimljivije. Žene koje energično pričaju o najnovijim tračevima uvek su zanimljivije od dva hladna muškarca koja pričaju o vrednosti ara.

Dođe nedelja, posle ručka opet šinobus. Opet uglavnom preko baba Rajinog dvorišta, preko igrališta, između velikih ambara do stanice. Do Malog Zvornika već opisana slika na početku, a onda peške preko mosta do Velikog Zvornika u kome smo živeli. To je već postala rutina svaki vikend. Bili smo nekako srećna porodica u toj nemaštini, obilazili se. Hladna, ali srećna porodica.

Tata je postao sveštenik, prošle su godine, ja sam porastao. Sve ređe smo išli u Nikince. Nije više bilo šinobusa, sada smo imali svoj auto i mogli smo kad smo hteli da idemo. Ali nismo. Nesreća i nemaština su nas spajali, a sada kada imamo sve, dalji smo nego ikada. Postali smo još hladnija porodica. Baka tek jednom godišnje dočeka da nas vidi i i dalje to čini sa rendanim krompirom za ručak. To je najbolje jelo na svetu. Deda je i dalje isti. Pije svoje pivo u ćošku i ne priča više. Liči mi na onog čoveka koji je dosta izneo na svojim plećima i nema sada snage da priča o bilo čemu. Ja nisam bio tu kad se dešavalo sve to, od njega pamtim samo ćutanje i pivo.

Svi oni dečaci koje sam pobeđivao su verovatno sada ozbiljni ljudi. Oženjeni, verovatno imaju i decu, obrađuju zemlju i umesto vožnje biciklima sada verovatno ispred lokalne prodavnice piju pivo i pričaju o narednoj utakmici beton lige. Ja sam se izgubio u vrtlogu života. Sada me ne vozi šinobus nego životobus. Vozi sve dalje od onoga što sam bio u neke nove predele i navike. Mi smo hladna porodica.